Pet godina od smrti Markesa: O predosećajima starijih

Dakle, tema ovog osvrta jeste Markesova priča „Nešto veoma ozbiljno dogodiće se u ovom mestu“, objavljena u kraljevačkoj „Povelji“ (2/ 2010).

Najpre, već posle prvih rečenica uveravamo se da je Markes vaistinski gospodar priče. Šta to znači? Jednostavno, Markesovi junaci, iako „ludi za prostorom“, imaju ga tek onoliko koliko im to pisac dozvoljava. Halucinantna iluzija junaka pripovesti – majke, sina i svih meštana – postaje i naša iluzija.

Sve vreme, dok iščitavamo kratku priču – naša mašta krupnja. Jer, ovo je proza koju je ispisao pisac koji je potpuno vladao tačkama napetosti, ali i tačkama maksimalne opuštenosti. Posebna je ona tačka opuštenosti na kraju kad Majka, junakinja priče, kaže: „Ja rekoh da će se nešto ozbiljno dogoditi, a oni mi rekoše da sam luda!“

I nama čitaocima ostaje samo onaj toliko poznat osećaj, još od iščitavanja „Sto godina samoće“, kao da smo sve vreme na mostu između obala stvarnosti i fikcije. A Markes? Kako priču odmotava i sve intenzivnije nudi je čitaocu, tako nas sve više ostavlja na cedilu, bolje rečeno sve gladnije njegovog prvoklasnog pripovedanja gde mešaju se drevno i moderno, iluzija i stvarnost.

Pride, sudeći i po ovoj Markesovoj priči, nećemo se lako oteti utisku da duh našeg vremena jeste takav da smo svi, baš svi, njegove žrtve. Eto, i meni dođe da jednog jutra kažem: Ne znam, ali probudio sam se sa predosećajem da će se nešto veoma ozbiljno dogoditi u ovom mestu.

Dakle, i meni, čitaocu, i te kako dođe da raskrinkavam mučne prizore realnosti, i sam lišen vere u čuda, ali i u realnost; i da svakodnevno „prepričavam“ pozadinu mučnog života. A kad je tako, na kraju priče, sami odgovorite, čiji je kiseli osmeh? Piščev, ili vaš? Svejedno, i piščeva i naša verzija stvarnosti jesu legitimne, i tu nema mesta prigovoru. Prostije rečeno: zajednički nam je „saznajni prostor“, zajednička nam je i moć uspomena i sećanja.

I da zaključimo: ako bismo se ohrabrili i rangirali i ovu Markesove priču, u kojoj po običaju dominiraju njegovi fotografski tačni opisi, u kojoj se realizam, ta maskirana stvarnost, prosto urušava u fiktivno vreme i prostor – samo na izgled fiktivno, to onda jeste „specifičan oblik realizma proizašlog iz naslaga magijskih tradicija“ – priču u kojoj su sve odlike Markesovog književnog izraza i ogromnog spisateljskog potencijala, koja jeste za čitaoce lako „prohodna“ zbog lakoće opisivanja zatečene stvarnosti – u tek jednom mestu specifičnog piščevog književnog sveta – i gde je uistinu bez problema lako pohvatati, raspoznati i pronaći spone koje drže priču sve vreme pod „detektivskom“ napetošću, onda je neosporno da i ovo Markesovo delo jeste od onih koje ispunjava sve želje i najprobirljivijih čitalaca.

To dalje znači da se ni posle toliko godina, Markes ne odmiče od nas čitalaca, čak nam se sve žešće i sve prisnije primiče. NJegove priče prisutne su u našim „čitalačkim snovima“ nikad jasnije. Evo samo jedne urezane slike iz priče o kojoj pišemo: „U tom mestu je toliko toplo da muzičari svoje instrumente pokrivaju platnom i uvek sviraju u hladu, inače kad bi svirali na suncu, popadali bi od sunčanice“. Uzgred, ko pročita priču „Nešto veoma ozbiljno dogodiće se u ovom mestu“, uveren sam, više nikad neće sumnjati u predosećaje starijih ljudi. A to je, valjda, i bio jedan od piščevih nauma. Ne zaboravimo: „Ja rekoh da će se nešto ozbiljno dogoditi, a oni mi rekoše da sam…“