„Đinđiću su mediji iskrojili sanduk, Vučiću kroje tron“: Srđan Miletić o seriji „Sablja“, Dušanu Mihajloviću, odnosu vlasti prema nesreći u Novom Sadu…

Da podsetimo, ovaj dramski umetnik, prepoznatljiv i po izuzetnom komičarskom daru, igrao je većinu likova u društveno-političkoj lutkarskoj televizijskoj emisiji „Nikad izvini“, a nesvakidašnju kreativnost pokazao je kreiranjem šaljivog video klipa na račun predsednika Aleksandra Vučića kada je spašavao dečaka u zavejanom Feketiću.

Zbog toga smo ga i pitali šta se promenilo od tada, kao i od serijala DecenijA Vlasti u kojoj je bio narator, mada je glavna tema intervjua bila serija „Sablja“, kao i ponešto od onog što čini naš (ne)život ovde i sada.

Koje su reakcije publike iz vašeg okruženja na prve dve epizode serije „Sablja“ u kojoj tumačite lik Dušana Mihajlovića, ministra unutrašnjih poslova u vreme kada je premijer Đinđić ubijen?

– Moje okruženje su ljudi koji uvek navijaju za ono što radim, pa ih ne smatram objektivnim. Sa druge strane, u pogledu “političkih ocena“, opet sam okružen istomišljenicima. Da nije tako ne bih ni bio u takvom okruženju. Svi mi ionako živimo na svom pustom ostrvu okruženi onima koje smatramo normalnim ljudima.

Šta vas je privuklo ili šta vam je bilo važno da biste prihvatilu ulogu u seriji „Sablja“?

– Naravno da je moje prvo pitanje Goranu i Vladi bilo – iz kog ugla gledamo na stvari. Da se nismo složili – ne bih snimao. Nisam sumnjao u njih. Oni su ispravni ljudi. Ipak, to se moralo znati.

Imajući u vidu da je Mihajlović bio ministar policije kome je ubijen premijer, šta ste izvukli kao glavnu crtu u oblikovanju njegovog lika u seriji, da li je to bila odgovornost?

– Ne smatram da je njegova odgovornost bila ključna u toj priči. Zatekao je, kao i cela Vlada uostalom, potpuni raspad države i institucija. Zatekao je Miloševićev aparat i ljude. Niti je kome mogao do kraja da veruje, niti je imao dovoljno moći da sam donosi ključne odluke. On nije bio čovek bez znanja iz oblasti bezbednosti. On jednostavno nije imao dovoljno podrške unutar sistema kojim je rukovodio. Trudio sam se da odigram čoveka koji je i pomalo uplašen i pomalo nesiguran, ali, i svestan opasnosti u kojoj se nalaze kao nova Vlada.

Ako je bila i odgovornost, kako vidite ponašanje vlasti i aktuelnog ministra policije u vezi sa nesrećom u Novom Sadu?

– Danas postoji samo jedan, univerzalni Ministar svega. Ime lica koje zvanično obavlja tu dužnost je nebitno. Imam utisak da je Mihajlović bio u nešto malo boljoj poziciji. Ipak, ne zaboravimo da je DOS bio grupacija potpuno različitih ljudi. Danas su svi iz iste “modle“. Nisam imao prilike da upoznam Mihajlovića lično i da ga ispitam o svim okolnostima. Ponašanje vlasti posle katastrofe u Novom Sadu je tradicionalno za njih. Ide dimna zavesa pa će onda – kriv je portir.

Milslite li da će iz „Sablje“ najšira publika moći da razume, recimo kroz dokumentarne snimke Vojislava Šešelja, da im je na čelu zemlje neko ko je njegov politički učenik i da nama manipulišu ostaci režima devedesetih koji nisu lustrirani, ili šta nam govori to što su njihovi vojnici upravo oni koji su bili među njihovim oponentima a danas su svi zajedno presvučeni u naprednjake ?

– Najšira publika je toga svesna. I baš ih briga. Mislim da smo bili svesni da će serija biti razočaranje za teoretičare zavera kao sto su “treći metak – druga puška“. A u tim teorijama je Šešelj glavni urednik programa.

Hoće li „Sablja“ otkriti nešto gledaocima ili je ključni doprinos ove serije u tome što će mlađe generacije naučiti neke osnovne činjenice (recimo da premijer nije ubijen 5. oktobra 2000. godine) a najšira publika kroz kreaciju autorske ekipe doći do onoga što je najbliže emocionalnoj istini u vezi i sa traumom i sa odgovornošću zbog ubijenog premijera?

– Ne znam šta će publika da nauči i shvati. Ko nije hteo sam da se potrudi da nešto shvati – serija mu neće pomoći. Nije to edukativni program. Moja lična obaveza je bila da sopstveno dete obavestim šta se dogodilo, A to sam odavno uradio. Mi smo društvo kome nikakva istina ne pomaže da se preispitaju uvreženi stavovi. Sistem je… daj mi nešto u šta mi je najlakše da poverujem i ne teraj me da nosim deo odgovornosti. Moje dete je jako mlado, ali ipak shvata da je streljanje Zorana Đinđića važan događaj. Naravno, nije je javnost o tome obavestila. To sam učinio ja.

Kakav je danas odnos prema Điđićevom nasleđu, kako se kroz vreme menjalo obeležavanje 12. marta?

– Đinđićevo nasleđe, u pravom smislu te reči, čini mi se i ne postoji. Kako smo oko svega podeljeni do kraja – takav je i stav o Đinđiću. Ili mržnja – ili obožavanje. Ili znao sam da je loš – ili bio sam mu najbliži prijatelj. Za mene je Đinđić neka moja duboko lična priča. Početak i kraj sna o tome da je za nas bilo nade. Obeležavanje godišnjica mi je sve strašnije iz godine u godinu. Kad vidim ko mu polaže cveće pod spomen ploču ispred zgrade Vlade – okreće mi se utroba. Nedostaje još samo i zvanični predstavnik Zemunskog klana.

Kako vidite, da li biste mogli da uporedite odnos medija prema Zoranu Đinđiću i odnos medija prema Aleksandru Vučiću, kao i posledice tih relacija?

– Mislim da je to neuporedivo. Đinđiću su mediji iskrojili sanduk. Vučiću kroje tron.

Kakve biste emocije i razmišljanja voleli da izazove serija „Sablja“ kod gledalaca?

– Voleo bih da objektivnije sagledaju okolnosti koje su prethodile svemu. Naročito one okolnosti i posledice koje su usledile. Iako, iskreno, sumnjam da će se to desiti. Previše su ljudi umorni i lenji za to. Sa emocijama je lako. Mi poznajemo samo tri. Mržnja, ljubav, ravnodušnost. Takve će emocije biti i prema seriji. I, tradicionalno, biće gledanija u reprizi.

Kad ste radili serijal DecenijAVlasti poželeli ste da oštrije govorite o nepočinstvima aktuelne vlasti, ponele su vas emocije koje su se tada, kako ste rekli, restartovale jer ste ponovo morali da se vraćate i prolazite kroz sve ono što bi svako poželeo da se nije desilo. Da li je bilo tako i kada ste radili na seriji „Sablja“?

– „Sablja“ je intimnija stvar. Ličniji odnos. Drugi žanr. Neuporedivo je. Rad na „Sablji“ je, bar meni, opet probudio neku vrstu društvene beznadežnosti. Sa druge strane, rad sa fantastičnom ekipom ljudi koji su seriju pravili bio je duševna hrana. Posebna lepota. Možda će to spasiti bar moj svet.