Petar Arbutina: Sidran je bio okrenut malim, običnim ljudima na kojima počiva humani svet, onima koji ne pristaju na kompromise koje im nude

Prema rečima Petra Arbutine, književnog kritičara, u to vreme urednika i izvršnog direktora u ovoj izdavačkoj kući, on će velikog pisca našeg jezika pamtiti po neponovljivoj, sada nepostojećoj galeriji likova koja je Sarajevo učinila velikim gradom.

– Sidran je, pre svega, bio pesnik, u najširem smislu tumačenja i razumevanja te reči. To mi je postalo jasno onog trenutka kada sam pročitao rukopis njegove poslednje knjige, shvatio sam da je njegov odnos prema svetu i onda kada je bio upravu, i onda kada su ga emocije vodile na nekakve razne strane, bio pre svega pesnički. Pesnički na način na koji mi možemo da rekonstruišemo jednu epohu, jer sve što se dešavalo Abdulahu Sidranu pesniku u poslednjih par decenija, u stvari je pokazivalo ono što se dešavalo svima nama – smatra Arbutina.

– Sidran je bio neka vrsta žrtvovane „predstraže“, znači neko ko je sačuvao jedno divno Sarajevo, jednu divnu i poetsku emociju, a sa druge strane, bio je čovek koji na kome se sve to videlo. Kada sam pročitao „Otkup sirove kože“ shvatio sam da ne samo filmova Emira Kusturice, nego i ostvarenja drugih ljudi ne isključivo iz filmske branše ne bi bilo, bez pisca takve emocije kao što je Sidran. Verujem da ih je i nekakvim svojim životom i svojim iskazom inspirisao.

Lično, kako ističe Arbutina, Sidrana će pamtiti i po tome što je na njega ostavio utisak tihog, zamišljenog i skromnog čoveka.

– Upoznao sa ga relativno kasno s obzirom na razliku u godinama, bio je čovek koji nije govorio kad nije imao šta da kaže, na kome se videlo sve ono što nam se dešavalo. Sidran je, što se i vidi u njegovim pesmama, na kraju i u svemu onome što je napisao, više bio okrenut običnim ljudima, onima koji nisu imali nekakve zamašne biografije, koji su živeli u Goraždu, u Visokom…, za koje je on smatrao da na njima počiva ovaj svet. Oni nisu pripadali njegovoj branši, ali su pripadali njegovom dubokom humanističkom svetonazoru: nečemu što je on smatrao da čovek zaista jeste, ukoliko ne pristane na sve one kompromise koji mu se iz njegovog okruženja nude – ističe za Danas Petar Arbutina.

Sidran se u književnosti pojavio šezdesetih godina, pesmama i prozom, u generaciji mladih književnika koju često nazivaju ‘šezdesetosmaškom’. Za svoje pesničke knjige nagrađivan je književnim i društvenim priznanjima (Šestoaprilska nagrada grada Sarajeva, Godišnja nagrada Udruženja književnika BiH, Godišnja nagrada Izdavačkog preduzeća Svjetlost, Zmajeva nagrada).

Bio je član Akademije nauka i umjetnosti BiH, dobitnika nagrade Slobode PEN centra Francuske za knjigu poezije „Sarajevski tabut“, a filmovi po njegovim scenarijima, „Sjećaš li se Doli Bel“ i „Otac na službenom putu“, u režiji Emira Kuasturice, ovenčani su nagradom na festivalu u Veneciji i kanskom Zlatnom palmom.

Među najpoznatijim naslovima su ”Sahbaza” (Sarajevo, 1970), ”Kost i meso” (1976), ”Sarajevska zbirka”, (Sarajevo, 1979) ”Bolest od duse” (Niksic, 1988) ”Sarajevski tabut” (Sarajevo, 1993), „Otkup sirove kože“…

Sidran je rođen 2. aprila 1944. godine u Sarajevu. Osnovnu školu, gimnaziju i Filozofski fakultet završio je u Sarajevu. Uređivao je omladinske listove i časopise, predavačke tribine, a do aprila 1992. bio je zaposlen na TV Bosne i Hercegovine, kao dramaturg.