Petar Banićević – razgovori koji traju 1

Petar Banićević je kao stena crnogorskog krša. Čvrsta, postojana, oštrih ivica, sa vrhom koji stremi u nebo. Ali, srce stene, do koga se teško stiže, je nežno, i mekano kao pamučna loptica.

To srce je dao svim svojim ulogama – Hamlet, Atahualpa, Leon Glembaj, Pol Parski, Trigorin, Vožd… Čim uđe na scenu znao si da je to ON. Čim progovori, znao si da govori duša.

Nije lako stati na scenu pored velikog GLUMCA. Proći, nešto izgovoriti… DA. Ali biti partner, opstati na toj sceni, puna dva sata – NE.

Imala sam sreću da budem PARTNER na sceni Petru Banićeviću. On se nije borio sa partnerom, on se borio sa samim sobom. I sama sam se borila sa sobom. Te borbe imaju stotinu faza. Teških, bolnih, pa neopisive radosti, napada besa i beskrajne tuge.

U tim fazama i odbijamo partnera, i grčevito se hvatamo za njega. Iz tog zagrljaja rodilo se PRIJATELJSTVO. Veliko i neraskidivo. Silazili smo sa scene, i nastavljali da hodamo i pričamo… pričamo. Pozorište… porodica… politika… lične radosti i problemi… Hodanje… Ulice, pamte nas, ali mi ne pamtimo ulice.

Pamtim Perino lice u Podgorici i Nikšiću. I hod. Hod dečaka na svom tlu. Oči koje se smeju.

Pamtim SMEH kad sam mu usred Nikšića rekla: „Pa mi smo u Crnoj Gori, ne moraš da kriješ novine!!!“ U Beogradu je crnogorske novine uvek krio u unutrašnji džep kaputa. Tako ih je gurao u taj džep da ga je probušio, i one su izdajnički izvirivale iz njega.

Pamtim pogled Trigorina, na kraju drugog čina „Galeba“. Pamtim sve nijanse glasa Pola Parskog, kada kaže: ONA ČITA! … ONA ČITA MOJU KNJIGU! („Čovek slučajnosti“)

Pamtim Mišelova pogurena leđa u iznošenom mantilu, i spori, teški hod … kada kaže ČUDNO, NEDOSTAJE MI MOJA MAJKA! („Drama na jednom staničnom peronu“)

Pamtim jutro kada je Pera došao u bife Narodnog pozorišta, sav izgreban.

Pitam ga: „Šta je bilo?“

„Krčio sam granje u mom Orahovu!“

„Put do kuće?“

„Nemam tamo kuću. Samo zemlju. Šta će mi kuća.“

Stvarno – šta će mu? Kuća mu je scena. A porodica mu je u srcu.

Pamtim, i tek ću pamtiti, jer naši razgovori ne prestaju. Niko ne odlazi zauvek. A PAMTITI treba.

Citiraću velikog Arabala za kraj: KO NEMA SEĆANJA, NEMA NI BUDUĆNOSTI.

PS
Napisah kratko, da bi stala što veća slika. Da se zagledate u to lice, i vidite o čemu sam pisala.

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari