Petrolej-lampa

Jedne nedelje igrate tablić, sledeće remi, potom prelazite na nešto jednostavniju igru zvanu „tač“ koje se odrasli sećaju još iz svoje mladosti. Ponekad igrate “Mice”, a ponekad “Ne ljuti se, čoveče”, i tu se zaista niko ne naljuti.

I tako, uz njen petrolejski miris i ljupko, mada donekle i tužno ogledanje plamička u ogledalu koje drži poput štita, ti, tvoji roditelji i komšiluk provodite noći restrikcije struje, nekih davnih osamdesetih. Ostali delovi stana su u mraku, poput tajanstvene šume, osim kada neko ne krene do toaleta, noseći u rukama malu, već sasvim kusu sveću da bi je tamo neko vreme držao na veš-mašini zureći u njen potuljeni plamen kao u nemo proročište.

Kada si popodnevna smena u školi i zima je, a najavljeno je da od večernjih sati neće biti struje pa sve do ujutru, dešava se da vas puste sa poslednjih časova kućama. Ti tada hitaš svom stanu kao nekoj drugoj, paralelnoj stvarnosti u kojoj magija kućnog plamička i igra ruku nad trpezarijskim stolom podstiču neko posebno osećanje povezanosti, spokojstva i saučesništva u nečemu što se ne može opisati rečima, ali uvek ostaje zataknuto u grlu sećanja.

Restrikcije struje po grupama bile su deo svakodnevlja skoro svake zime osamdesetih godina 20. veka. Na poslednjim stranicama tvoje sveske iz srpskog jezika za treći razred osnovne otac je pažljivo zapisao predviđeni plan isključenja. On je izgledao ovako: 28. novembar: 4 grupa nema struje 7-15; 5. grupa: 14-22; 1. grupa 21-5; 29. novembar: 3. grupa: 7-15; 2. grupa: 14-22; 4. grupa: 21-5; 30. novembar: 3. grupa 7-15, 4. grupa 14-22, 5. grupa 21-5; 1. decembar: 1. grupa 7-15, 2. grupa 14-22, 3. grupa 21-5… i tako za čitavih mesec dana…

Prvi diktat u toj svesci počinje ovako: “Mi deca danas živimo u srećnoj i slobodnoj zemlji: imamo srećno detinjstvo, slobodno učimo, igramo se bezbrižno, čitamo lepe knjige, idemo u bioskop. Ali ima dece u svetu koja nemaju ne samo knjiga i igračaka već i kuće i roditelje. Ta deca svakog časa umiru od bede i gladi. Deca Afrike”… Nigde, naravno, u tom sastavu ne piše da nemamo struje.

Petrolejka je tihi nemi svedok tih satnica i oskudica. One su nas, međutim, naučile nečemu važnom, na šta smo u trenucima normalnog posedovanja onoga što bi trebalo da je uobičajeno i podrazumevajuće, uvek iznova počinjali da zaboravljamo; učile su nas zajedništvu i načinima kako da se čovek zabavi i ispuni vreme na malom prostoru, kako da se igra, kad grejanja nema, kada je hladno, i kada je jedino važno što možeš čuti glas druge osobe kraj tebe.

A taj glas je i bio ono najvažnije. Glavne suparnice petrolej-lampi su tako postajale ručno rađene raznobojne sveće koje smo izlivali u kartonske tetrapake fruktalovih sokova pažljivo držeći fitilj na sredini. Narastale su u tim fruktal-tetrapacima poput visokih šarenih kula i sa nestrpljenjem ste zajedno iščekivali trenutak da se ohlade i stvrdnu da bi onda isekli tetrapak i ogolili ih u svoj njihovoj lepoti… A petrolejka bi ih gledala nepoverljivo i blago potcenjivački kao nekakve šiparice, jer ipak je njen plamen bio postojanijeg i jačeg sjaja.

Ogledalo-štit ga je umnožavalo i širilo njegovu svetlost po stolu i po licima svih prisutnih za stolom tih davnih večeri teških oskudica koje su, zapravo, bile večeri neponovljivog i jednom zauvek izgubljenog bogatstva i obilja.

Autorka je pesnikinja i esejistkinja. Napisala je 101 priču o stvarima koje su nestale iz našeg života. Tu knjigu pod naslovom Knjiga nestajanja objavio je nedavno Arhipelag.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs