Pevači iz sveta i operska avantura uz sveće, orgulje i topove

– Kao uvek kad je Filharmonija u pitanju, tajna je u iskoraku. Ovoga puta je to avantura u operski žanr i to u izvođenju, za mnoge od nas, jedne od najlepših opera belkanta. Fanovi „Toske“ su brojni, a među njima su u prvim redovima naši filharmoničari, za koje je eufemizam reći da su srećni što izvode Pučinijevo remek-delo zajedno sa šefom-dirigentom Gabrijelom Felcom. Nije prvi put da se bavimo postavkom opere na Kolarcu, ali ovo će biti potpuno specifično iskustvo na kome strasno i predano radi oko 200 učesnika na sceni i iza nje. Gabrijel Felc je uspeo da sprovede ovako komplikovanu produkciju unutar redovnog i intenzivnog filharmonijskog ritma u kome se za nekoliko radnih dana priprema i izvodi simfonijski program, a znamo da operska produkcija zahteva mnogo više. Posebno zadovoljstvo je saradnja sa rediteljem Aleksandrom Nikolićem, čija vizija omogućava da doživimo atmosferu mračnog i opasnog Rima iz 1800, tako što će predstava biti osvetljena samo svećama, što je redak kuriozitet. Slušaoci sada mogu da dožive pravu ekstravaganciju, a galerije Kolarca tokom tri čina „Toske“ postaju palata Farneze, rimska crkva Svetog Andreje i tvrđava Sant Anđelo – kaže za Danas Jelena Milašinović, menadžerka za odnose sa javnošću BGF.

Na izvođenju koncertne verzije ovog popularnog i pevački zahtevnog Pučinijevog ljubavno-političkog operskog dela, osim svetlosti sveća, najavljuju se i zvuci orgulja i topova. Filharmoniju sa maestrom Felcom pojačaće dva beogradska hora – Mešoviti hor RTS-a i Kolibri. Glavna pevačka podela je internacionalna – naslovnu ulogu peva norveški sopran Elizabet Tajge, Mario Kavaradosi je španski tenor Eduardo Aladren, dok Skarpiju tumači južnoafrički bariton Mandla Mndebele. U ostalim ulogama pevaju: Nikola Basta, Mihailo Šljivić, Siniša Radin, Branislav Stankov, Milan Obradović, Lenka Maksimović.

– Nastup sa Beogradskom filharmonijom, koja je na mene ostavila veliki utisak, za mene je treća produkcija „Toske“ u kojoj učestvujem. Pučini je noviji kompozitor u mom repertoaru, a Toska me fascinira zbog njenih slojeva i različitih nivoa ličnosti koje otkrivamo i koje nam pokazuje od početka opere do njenog tragičnog kraja. Ona se najpre predstavlja kao površna žena, ogrezla u nepotrebnoj ljubomori, da bi pokazala svoju duboku i intelektualnu stranu borbene i snažne žene. Iako obožavam njene arije, moram reći da su mi još lepše one koje pevaju Kavaradosi ili Skarpija – kaže za Danas Elizabet Tajge, koja u operskim krugovima važi za jedan od najzanimljivijih mladih dramskih soprana u Evropi.

Poznata je po svom toplom glasu, intuitivnoj muzikalnosti, ubedljivom nastupu i vagnerijskom repertoaru. Posle samo dve sezone u programu za mlade umetnike Norveške nacionalne opere u Oslu odlučila se za status slobodnog umetnika.

– Ja sam se relativno kasno odlučila za ovu karijeru jer sam operskim pevanjem počela da se bavim tek sa 25 godina, kad sam počela da se školujem, ali odmah sam znala da neću biti deo nekog stalnog ansambla već slobodna ptica koja menja sredine, produkcije, koja istražuje i konstantno obogaćuje svoja iskustva – objašnjava gošća iz Norveške.

Na pitanje kako kao „Vagnerijanka“ koja peva i Pučinija vidi svoju glasovnu poziciju i u kom pravcu vodi pevačku karijeru Elizabet Tajge odgovara da je njoj „koji god repertoar da izvodi uvek najvažnije, na čemu radi i konstantno se trudi, da peva iz svog glasa“.

– To podrazumeva izbegavanje preddramatičnosti u nemačkom repertoaru ili izveštačenosti u italijanskom. Naravno muzika Vagnera i Pučinija je veoma različita, a njihove opera pogotovo u kontekstu jezika. Kao Norvežanki, meni je prirodnije zbog jezika i sopstvenog izgovora da pevam na nemačkom nego na italijanskom. Zato pored Vagnera izvodim često i Štrausa – napominje večerašnja beogradska Toska.

U ulogu Skarpije, jednu od najsloženijih dramskih rola koja „drži“ celu operu „Toska“ umesto Željka Lučića uskočio je mladi južnoafrički bariton Mandla Mndebele, od 2018. član Teatra Dortmund. Poznat je po rasponu glasa od tenora do basa, za Danas kaže da je njegov najprirodniji glasovni izraz baritonski, iako je pevao mnoge tenorske uloge.

– Skarpija je jedna od najpoznatijih, najsnažnijih i nosećih ličnosti ne samo „Toske“ već bi se moglo reći i celokupne operske literature. Za mene je najvažnije da razvijam svoj izraz bez imitiranja bardova operskog pevanja jer to najpre može da ošteti glas, a onda svakako ne doprinosi osvajanju autentičnosti – ističe mladi južnoafrički pevač.

Prema njegovim rečima, na svetskoj operskoj sceni ima sve više „afričkih glasova“, što je „trend na koji je ponosan“.

– Imamo mnogo talenata i muzičara koji pogađaju studije i članovi su raznih svetskih ansambala, jer ne dobijaju puno prilika da se iskažu u operi u afričkim zemljama zbog manjka tamošnje produkcije. Imamo veliku tradiciju pevanja jer smo odrastali uz crkveno pevanje koje se sad sve više približava ka operskom pevanju. Imamo mnogo talenata kao i onih koji još studiraju uz veliku strast i želju da se probiju na evropskoj sceni. Ja sam već četiri godine u Evropi i primećujem sve veće prisustvo pevača iz afričkih zemalja na takmičenjima, u operskim studijima i njihovu veliku želju da pronađu najbolji put do svoje karijere – objašnjava Mndebele za naš list.

On je studije pevanja počeo u Pretoriji, a kasnije je postao član Operskog studija u Kejptaunu, za koji napominje da ima izuzetnu tradiciju i uspehe.

– Veoma sam ponosan na školovanje koje sam stekao u rodnoj zemlji, iako nismo deo evropske tradicije postoji velika želja za znanjem i visok nivo obrazovanja. Imamo dobru pedagogiju koja uključuje harmoniju, istoriju muzike, muzičku teoriju, a uz bogate biblioteke odličan pristup evropskom nasleđu, što je veoma važno za inspiraciju i opšte znanje. Definitivno je obrazovanje doprinelo da se svet opere menja i postane sve raznobojniji – odgovara Mandla Mndebele na Danasovo pitanje da li se muzičko obrazovanje koje je stekao u Južnoj Africi može porediti sa evropskim iskustvima i standardima.

Između Norveške i Južne Afrike na večerašnje koncertno izvođenje „Toske na Kolarcu kao slikar Mario Kavaradosi iz Španije stiže tenor Eduardo Aladren. Muzičko obrazovanje stekao je u rodnoj Saragosi, Madridu i SAD uporedo sa diplomom inženjera za industrijsku elektroniku. Usavršavao se kod soprana Virdžinije Zeani, baritona Andreasa Pulimenosa i Enca Spatole. Trenutno je solista Rajnske nacionalne opere u Diseldorfu. Peva gotovo ceo Pučinijev tenorski repertoar, a u ulozi Kavaradosija prvi put se na sceni oprobao krajem 2010. u Nemačkoj.

Što se tiče same BGF, maestro Gabrijel Felc pred večerašnji koncert hvali njenu posvećenost, brzinu i želju da uči i napreduje.

– U rekordnom roku smo pripremili ovu krunu operske literature koja je novitet u repertoaru orkestra. Filharmonijska „Toska“ biće spektakularni događaj, najpre jer je izvodi najbolji orkestar u zemlji, zatim zbog međunarodne podele uloga koja je prvorazredna, uz efektnu scenografiju koja će naterati publiku da tri čina prati bez daha, tako da uopšte nije čudno da je naša koncertna predstava potpuno rasprodata – poručuje maestro Gabrijel Felc.

Izuzetno, zbog programa, koncertno izvođenje „Toske“ večeras na „Kolarcu“ počinje u 19 sati.

Lučić spečen preklapajućim angažmanima
//Svet operske muzike danas je veoma kompleksan i turbulentan sa puno preklapajućih angažmana u postkovid svetu koji se tek oporavlja od pandemijskih potresa. Zato sam na moju ogromnu žalost ovog februara sprečen da uživam u radu sa filharmonijskim orkestrom i izvođenju pred omiljenom publikom. Međutim siguran sam da će beogradska „Toska“ biti fantastična i jedva čekam narednu priliku da se sretnem sa Beogradskom filharmonijom i našom zajedničkom publikom – oglasio se Željko Lučić preko BGF.

Sara Bernar i recept za uspešnu produkciju
Pučinijeva opera „Toska“ za koju su libreto napisali Luiđi Ilika i Đuzepe Đakoza prema istoimenoj drami Viktorijena Sardua, svetsku premijeru imala je 14. januara 1900. u Teatru Kostanca u Rimu. Pučini je 1889. u Milanu gledao ovu Sarduovu dramu sa Sarom Bernar u naslovnoj ulozi, ali je zbog nepoznavanja francuskog jezika u prvi mah odustao od rada na operi po ovom komadu koji se potom našao i na filmu. Kasnije je uz razne pravne i druge poteškoće sa Sarduom došao do libreta za koji je napisao muziku koja, kako se tvrdi, sa tri velika pevača u glavnim rolama zagarantovano daje uspešnu produkciju. „Toska“ je u Beogradu prvi put izvedena 10. januara 1914. godine.