Pijanista: Napredujemo idući unazad

Kad se ideja u potpunosti iskristalisala rešio sam da napravim rad i sačekam trenutak kada ću ga predstaviti. Odlučio sam da to bude posle vanrednog stanja kada smo konačno pušteni da izađemo napolje. Važno mi je bilo da bude lepo vreme, da to bude radni dan kada ima mnogo ljudi i saobraćaja – kaže arhitekta i street art umetnik Andrej Josifovski alias Pijanista za Danas.

Njegov rad „Nova vera“ sa zlatnim raspećem na banderi, postavljenim na raskrsnici u bloku 45, dospeo je u žižu medijske i policijske pažnje prošlog petka što je bila prilika da šira javnost sazna više o Andreju i brojnim muralima kojima je oplemenio mesta u Beogradu i šire.

„Ronilac“, „Plivač“, „Galeb Džonaton Livingston“, koji su dali kontemplativni ton beogradskim mostovima, te gigantska slika devojčice iz romana Stefana Tićmija „Ja sam Akiko“ na jednoj zgradi na donjem Dorćolu, samo su neki od njegovih najupečatljivijih radova pored aktuelnog „raspeća“.

Andrej objašnjava da rad „Nova vera“ pripada ciklusu „Zlatno doba“ jer je vlast tako imenovala vreme u kome živimo.

Prvo ostvarenje iz ovog serijala je bilo „Zlatni kontejner“, potom „Zlatna mešalica“ da označi ekspanziju neimarstva u nas, dok je „Zlatni cvet“ nalik četki za toalet pozivao na čišćenje ili, kako pojašnjava Andrej, „za naše doterivanje“ u aktuelnom vremenu prosperiteta u kome navodno živimo.

Ova skulptura, inače visoka osam metara, uklonjena je veoma brzo pošto je svečano, uz presecanje crvene vrpce, predstavljena, a isto se desilo i „raspeću“, s tim što je ovaj Andrejev rad uprkos tome dosad najjače medijski odjeknuo.

On smatra da je publicitetu „Nove vere“ najviše pomoglo to što ga je mnogo ljudi videlo.

– Policija je odmah skinula rad ali nisu bili dovoljno brzi pa ga je mnogo ljudi videlo – objašnjava Andrej dodajući da nije bilo potrebe da se policija u tolikom obimu angažuje oko „hapšenja“ Isusa kada je ceo proces u vezi sa radom bio transparentan.

– Zbog toga sam inspektora policije i pitao u stanici da li je bilo potrebe za forenzikom kada su već imali na internetu ceo proces i dokaz da sam to ja uradio. Kada radite na ulici vi se zapravo bavite javnim delovanjem. A ja sam od prvog trenutka stao iza svega što radim. Pijanista mi je samo nadimak, a ne izmišljeno ime za sakrivanje. Sve što radim je transparentno, pa tako i cela ova situacija – od samog pravljenja, do postavljanja na Instagramu u realnom vremenu – objašnjava Andrej, dodajući da policija ima sigurno mnogo važnijih problema koje treba da reši.

– Imaju nerazjašnjena ubistva, a pošalju forenziku za kartonskog Isusa, koji ne može da padne i ne ugrožava ničiju bezbednost. Ja sam godinu dana proučavao, merio i radio tehničke crteže, pravio konstrukciju za kačenje rada – napominje Andrej.

Prema njegovim rečima, zlatni materijal je ciljano odabrao jer je reč o serijalu skulptura „Zlatno doba“.

– Zlato je simbol trajne vrednosti. Prvi rad iz ovog ciklusa je bio „Zlatni kontejner“ jer se ovde nagomilalo toliko đubreta kao da nam je samo to trajna vrednost -objašnjava Andrej, koji je, inače, zaposlen na Arhitektonskom fakultetu kao asistent.

Prema njegovoj oceni, današnji izgled Beograda je unakažen realizacijom novih projekata i ne zna šta bi od svih pogrešnih rešenja izdvojio kao najgore – da li Beograd na vodi, fontanu na Slaviji ili Trg republike.

– Toliko toga ima da ne znam šta bih izdvojio ali menjanje urbanističkih planova i zakona je nešto što ne mogu da im oprostim. Beograd se vekovima spuštao od Zvezdarske šume preko Slavije sve do reke i odjednom je neko to izbrisao gumicom i sagradio solitere pod izgovorom da su tu pacovi i zmije. Nikola Dobrović je još davne 1929/30 u konkursnom rešenju za Terazijsku terasu, prvi dao predlog otvaranja grada na reku, ali pogledajte to rešenje i biće vam jasno o čemu govorim. Oni su sada napravili od Starog grada Novi Beograd. Da je „Beograd na vodi“ realizovan na Novom Beogradu kao Menhetn verujem da ne bi bilo zamerki. Ali ovde se zakoni donose po političkoj liniji, struka se ne pita ili, što je još gore i što me najviše boli, često ne sme ništa ni da kaže. Potpuno je jasno šta se dešava – da je sve u sprezi investitora, izvođača radova i naručioca – konstatuje Andrej.

Upitan zašto učestvuje na konkursima kakav je bio onaj za Savski trg ako je već takva situacija odgovara:

– Konkurs je jedini legitimni način borbe da se nešto uradi. Ne volim ljude koji stalno kritikuju a nisu spremni da nešto učine. Mi smo napravili, po mišljenju stručnih ljudi, sjajno rešenje, plan i dijagram, napravili smo da tramvajski saobraćaj ne ide preko trga, kao sto je traženo u raspisu konkursa, nego smo ga izmestili okolo da se ne bi mešalo kretanje pešaka i saobraćaja ali nismo pobedili – kaže on dodajući da mu utoliko više smeta što je rešenje na kojem je radio sa timom predstavljeno u Skupštini grada među pobedničkim i otkupima.

– Mi od toga nismo ništa imali a, uz to, naši se crteži poklapaju s onim što je dosad izvedeno na Savskom trgu – skreće pažnju Andrej.

– Ovde se ideje pozajmljuju bez pitanja. Recimo, ja sam još kao student pisao o Linijskom parku na Dorćolu koji bi se uredio. Početkom prošle godine sam uz pomoć Udruženja Donji Dorćol uradio murale koji su označili početak tog procesa, odmah zatim je raspisan konkurs za taj park, a sada su gradske vlasti predložile da Novi Beograd bude poligon za murale – kaže Andrej, ocenjujući ovu situaciju kao još jedan slučaj zanimljivog načina pozajmice ideja.

On podseća da će ove godine biti održan peti Runaway street art festival, koji je pokrenuo i da bi voleo da Beograd dobije muzej na otvorenom.

– Festival je dobio ime po bukvalnom prevodu izraza u slengu „bežanija“. Moja ideja je da se od tih radova na Bežanijskoj kosi napravi muzej na otvorenom. Dosad je 17 umetnika oslikalo više od 2.000 metara kvadratnih fasada, a gost nam je bio i jedan od najpoznatijih street art umetnika Farid Rueda iz Brazila koga sam uz pomoć Udruženja Donji Dorćol doveo i u taj kraj. On je na Bežaniji i na Dorćolu ostavio dva velika murala. Nismo imali nikakvu pomoć, niti sponzorstva, već su to sve bili lični napori – kontakti, novac, vreme – priča Andrej.

Upitan da objasni kako on vidi vezu između murala i arhitekture kaže:

– Da nije arhitekture ne bi bilo mesta za oslikavanje murala. Meni su kao arhitekti važne fasade, zabati, zidovi ali uvek i to da mural postavim u kontekst grada, da on zaživi i stvara njegov novi vizuelni identitet. U principu bi trebalo da se dobijaju dozvole od opština za određena mesta. Ja najviše radim na „Bežaniji“. Često me ljudi sami pozivaju da oslikam nešto na njihovoj zgradi. Saglasio sam se sa komšijama i sa Upravom stanara rešavam problem fasade.

Na pitanje ima li u planu nešto novo spremno odgovara:

– Iza zlatnog doba nastupa kameno doba jer se kod nas napreduje tako što se ide unazad. Planiram da te radove predstavim na svojoj izložbi za dve godine. U međuvremenu ću skulpture iz tog ciklusa, od kojih su neke već spremne, sejati po gradu ali ne mogu da vam otkrijem više jer je važan faktor iznenađenja. Ostala su mi i dva rada iz „Zlatnog doba“ i njih ću uskoro izložiti. Ovde, u gradu… – poručuje Andrej Josifovski alias Pijanista.

Nadimak

Na pitanje zašto „Pijanista“ Andrej Josifovski kaže da on nije sebe tako prozvao već su mu taj nadimak dali drugari iz kraja kad se doselio na Bežanijsku kosu. Prozvali su ga tako jer im je bio zanimljiv po tome što je znao da svira klavir. Završio je nižu muzičku školu.

Pokret #usracuse

Godine 2013. Andrej Josifovski je osnovao pokret koji se bori protiv kiča i šunda a zalaže za kulturu i umetnost pod nazivom #usracuse.

– Naslov je uslovilo vreme u kojem trenutno živimo jer nam se nudi ili smo zatrpani stvarima od kojih nam se često ide u toalet – pojašnjava Andrej inspiraciju za ime pokreta.

Njegovo zalaganje za kulturu i umetnost su podržali, kako kaže, mnogi umetnici među kojima su glumci: Lane Gutović, Nikola Kojo, Dragan Jovanović, Srđan Timarov, ekipa iz „Državnog posla“, Sandra Silađev i mnogi drugi. Pokret ima i svoj Manifest koji potpisuje Andrej Josifovski a počinje ovako: #Usracuse je moto novog pokreta, zapravo to je moj lični doprinos borbi (borba napreduje jer boraca je svakim danom sve više) protiv pomodarstva i kiča. Živimo u vremenu kada su u Srbiji izlazna vrata učenim ljudima širom otvorena, jer je pametna reč nadglasana. Umetnost se komercijalizovala i postala dekadentna, a život se pretvorio u rijaliti šou. Redovni đaci za takve stvari nemaju dobar stomak. Ja sam jedan od njih i zato sam istakao svoj znak #usracuse da me sveznajući i naturščici obilaze, jer po njihovim pravilima ja koji sam slušao učene glave mogu samo u WC.