Pisac Dejan Aleksić: Imati petlju danas je aktuelnije nego ikada

Pored činjenice da je Aleksić kraljevački pesnik koji je dobio najveće nagrade za poeziju, da je i nagrađivani pisac za decu i dramski autor i da su mu knjige prevođene na nekoliko evropskih jezika, zanimljivo je što mu je prvu Nagradu „Vladan Desnica“, koju mu je juče svečano uručio pisac Vladimir Pištalo, direktor Narodne biblioteke, doneo debitantski roman.

U svojoj „Petlji“ (izdavač Laguna), Aleksić daje „izoštrenu sliku društva u vrednosno bestežinskom stanju, kada su tradicionalni obrasci potrošeni, a novi modeli nisu definisani. Odrastanje i sazrevanje u takvom ambijentu neminovno krivi i deformiše. Kad junakinja romana za svoju biografiju kaže da je sakata, to ne znači da se ona predala, već je svesna toga koliko košta kad „imaš petlju“, zapisao je žiri u svom obrazloženju za nagradu.

Na naše pitanje kako on lično doživljava buntovništvo i nepristajanje da se bude ono što od nas naprave drugi, što su odlike junakinje njegovog romana, i koliko smo sami spremni na tu vrstu ljudske i građanske hrabrosti, Aleksić ističe da imati petlju zapravo znači rizikovati da izgubiš komfornu zonu koju imaš.

– Ta zona komfora je kao potreba prisutna i potpuno je jedna normalna pojava. Međutim, pitanje je po koju cenu je ona udobna. Individualno je to stvar procene da li vam se više isplati da skupite petlju i da učinite onako kako vas i vaspitanje i vaši moralni postulati i okviri nagone, ili da se sakrijete. To kako će se ponašati, niko od nas pouzdano ne zna, nismo svi mi bili u iskušenju i u situaciji da moramo da prelomimo nešto jako ozbiljno. Ali, sve češće jesmo, i naprosto čovek prema sopstvenoj savesti treba da odluči šta će uraditi. U svakom slučaju, dobar je izraz imati petlju – smatra Aleksić.

On sam, kako objašnjava, bio je u prilici da prelama i da ima petlju.

– Volim da verujem, i mislim da mogu sa zadovoljstvom da kažem, da u mom životu nije bilo situacija da nešto prelomim na takav način da se danas stidim. To nisu bile neke sudbinski važne prilike, nisam bio u situaciji da rezultat neke moje odluke bude, recimo, hoću li ili ne izgubiti posao i ne mogu da znam koliko imam ili nemam petlju. Ali, volim da verujem da bih u moralnom smislu uvek napravio dobru procenu – ističe pisac koji u svom romanu, simbolički i izravno, govori o životu kao o petlji, u kojoj „povlačenje jednog kraja niti znači zatezanje čvora na drugom“, kao i o nepomirljivom nekonformizmu, i petlji da se čovek i po visokoj ceni suprotstavi licemerju i poremećenom poretku svih vrednosti.

Nagrada koja nosi ime istaknutog romanopisca, pripovedača, pesnika, dramatičara i estetičara Vladana Desnice za Aleksića je, kako kaže, pomalo „neobična“.

– U srži mog osećaja kada su nagrade u pitanju jeste da su nagrade prateći deo kniževnog života, koji je uz njih lepši, osećate se izabrano, ako tako sme da se kaže, s tim što kod većine nagrada imate ime određenog autora. S tim u vezi apsolutno je nemoguće da u barem u tom trenutku ne potražite određene spone, veze, značnjske, motivske, poetičke sa autorom čije ime nosi određena nagrada. U slučaju ove nagrade, koja je koncipirana tako da u budućnosti svoju važnost tek stiče, da se njen značaj uvećava i da bude priželjkivana od strane autora, mnogo je toga specifičnog. Najpre sam izbor članova žirija, koji čine pisci – kolege, autori koji su afirmisani. U ovom slučaju, svi oni su daleko više pisci od mene, po broju knjiga i po načinu i obimu vrednovanja njihove literature. Ja sam na ovom horizontu romanopisačke umetnosti debitant zapravo, sa sumnjivim predstavma o tome šta ću raditi u budućnosti. Ne znam, zaista. Polje na kojem se stvaralački najsigurnije osećam i koje osećam kao svojevrsni zavičaj, dakle, sopstveni povlašćeni prostor, jeste poezija, i naravno, književnost za decu. Ulazak u ovaj vidokrug je za mene bilo nešto novo, izazovno svakako. Uživao sam u tome, ali sam i bio svestan opasnosti zalaženja u nepoznate horizonte. Ispostavilo se da je to bilo putovanje na kojem sam ipak otkrio neko kopno, i videćemo da li na tom kopnu ima i drugih trgova – kaže Aleksić, koji je za „Petlju“ dobio i bijenalnu nagradu „Miloš Crnjanski“ za najbolji roman u 2020/2021. godini.

O tome da li je imao sumnju u sebe kad je sa poezije kao svog zavičajnog mesta ulazio u novu avanturu, on ističe da je sumnja neophodna u svakom stvaralaštvu.

– Ako nemate sumnju znači da ste ušli u rutinu, a rutina je možda i najveći neprijatelj života. I koliko god da se trudimo da budemo sigurni u oblastima delovanja, i koliko god nam se čini da više nema granica koje bismo mogli da pomerimo, moramo da idemo dalje i da napredujemo. Uz sumnju ja bih dodao i slutnju, odnosno, potrebu za intuitivnim otkrivanjem nečega što očekujete iza tih pomerenih granica. Za svako stvaralaštvo, pa i književnost, važna je radoznalost. Onog trenutka kada je budem izgubio, ako se to dogodi, najpamenije za mene i za sve one koji očekuju nešto od mene, bilo bi da se manem tog „ćoravog posla“. Radoznalost je taj osnovni motivacionai pokretač čoveka od kad razmišlja, od kad misli, od kad donosi zaključke, od kad uči o svetu – kaže Dejan Aleksić.

Devetoro pisaca

Odluku o laureatu nagrade „Vladan Desnica“ žiri sastavljen od devetoro pisaca – Dušan Kovačević, predsednik, Vladan Matijević, Vladimir Tabašević, LJubica Arsić, Milisav Savić, Mirjana Mitrović, Enes Halilović, Vule Žurić i Dejan Stojiljković, doneo je većinom glasova. U uži izbor za nagradu ušli su romani „Deca“, autorke Milene Marković (Lom), „Ruža pod ledom“ autora Mirka Demića (SKD Prosvjeta), „Petlja“ autora Dejana Aleksića (Laguna), „Smrtni ishod altetskih povreda“ autorke Milice Vučković (Booka) i „Španska čizma“ autora Vladimira Kopicla (Laguna).
Ceremonija dodele ove nagrade simbolički je bila upriličena na Kosančićevom vencu, na lokalitetu nekadašnje zgrade Narodne biblioteke Srbije koja je uništena 6. aprila 1941. kada je bombardovan Beograd, a svečanost su uveličali i nastupi učenika Srednje muzičke škole „Josip Slavenski“.