Pisac evropskog formata, univerzalni Leonardo u našoj književnosti: Milisavu Saviću svečano uručena Nagrada „Podrum Radovanović“ za životno delo

Ceremoniji u čuvenoj vinariji u Krnjevu, pored članova žirija, prisustvovali su i reditelji Lordan Zafranović, Božidar Đurović, Slobodan Ivetić, profesor Žarko Trebješanin, slikar Dragan Stojkov, direktor fotografije Goran Volarević…

Kako je istakla Vida Ognjenović, ova nagrada je pripala jednom ozbiljnom velikom piscu evropskog formata, prevodiocu i književnom istoričaru, za čije je stvaralaštvo potreban ogroman književni ram.

– Milisav Savić je odavno u literaturi, ali svake godine sa novom knjigom, on je književni istraživač, prozaista, esejista, urednik, profesor, doktor književnosti. Spisak knjiga koje je napisao je prevelik, nisam mogla da naučim napamet. Inače, ja ga u našim privatnim književnim krugovima zovem kralj naslova. On ima najbolje naslove u našoj književnosti posle Duška Kovačevića, uvek sam im zavidela na tome, i ne samo na tome.

Ognjenović je istakla i Savićev urednički rad u prestižnim časopisima „Student“, „Mladost“, „Književne novine“ „Književna reč“, u „Prosveti“ kada je bila najveća izdavačka kuća u nekadašnjoj Jugoslaviji, podsećajući i da je bio je antologičar, pokretač Biblioteke „Najlepše srpske pripovetke“, i da je predavao na univerzitetima širom planete, u Americi, Engleskoj, Italiji, Poljskoj, Češkoj, Novom Pazaru.

Njegova dela prevođena su na engleski, grčki, italijanski, rumunski i druge brojne jezike, i ono što je takođe važno, od čuvene 1968. do danas ostao je veliki i po svom građanskom aktivizmu i moralnom stavu, uvek opredeljen da pisac treba da bude „savest svog naroda“.

– Milisav Savić je zaista jedan univerzalni Leonardo u našoj književnosti – istakla je Vida Ognjenović.

Miodrag Radovanović, vlasnik čuvene vinarije, izrazio je zadovoljstvo što i ove godine nagradu za životno delo uručuje jednom velikom piscu, velikom i u ljudskom smislu, ne samo po delovanju u samoj književnosti, kakvih u ova naša sumorna vremena nema baš mnogo.

Pločica sa imenom Milisava Savića utisnuta je Danas u Krnjevu, pored imena Ljubomira Simovića, Dušana Kovačevića, Dragana Velikića, Vide Ognjenović, Radovana Belog Markovića i Duška Novakovića, prethodnih laureata Nagrade „Podrum Radovanović“.

U svojoj besedi, zahvaljujući se na nagradi, Savić je podsetio na rukopisnu knjigu iz 15. veka, u kojoj je nepoznati prepisivač zapisao:

„Bog da prosti Davida Dandebu ključara koji me napoji vinca. To nije jedini zapis u kojima prepisivači zahvaljuju na darovanoj kupi vina, ali su brojniji oni u kojima se beleže ratna stradanja i pustošenja, bolesti i glad.

Bila su to teška vremena, kad su – kako kaže drugi zapisivač – živi zavideli mrtvima. Teška i za pisanu reč, o čemu svedoči sledeći zapis: Pogreših, oci i bratijo, oprostite mi grešnome, jer se bojah janičara i pometoh se umom.

Vino se, kako je podsetio Savić, redovno priziva u epskoj poeziji.

– Mnoge pesme upravo počinju stihom vino piju, invokacijom muza. Najpoznatiji junak je i veliki vinopija. Vino deli i sa svojim konjem, što ne treba svhatiti kao svetogrđe već pohvalu jednom od ona tri dobra (ljuba, sablja i konj) od kojih se jedan drugi junak neće, po cenu života, odreći. No najveća pohvala vinu, kao piću ljubavi i prijateljstva, nalazi se u pesmi Banović Strahinja.

Na svom pohodu da povrati ljubu, Ban na Kosovu naleti na izvesnog Derviša, bekriju, vino pije kondijerom. Derviš pije da preboli svoju porodičnu nesreću, pije iz očaja, život ga je smrvio i pretvorio u odbačenog usamljenika, nesta blaga, nesta prijatelja. Derviš nema više nikoga s kim bi popio čašu vina, no je sam doliva i sam pije. Da bi izbegao Dervišovu sudbinu, Banović Strahinja ne dozvoljava ocu i braći njegove neverne ljube da je pogube, pa kaže nemam s kime ladno vino piti, no sam svojoj ljubi poklonio.

Jer vino se pije u dvoje, istakao je Savić, sa bliskim i dragim osobama.

– Jer život ima smisla samo u zajednici, sa ljubom, prijateljima, rođacima. Sa sebičnjacima i kukavicama, kakvi su bili Jugovići (jer nijedan nije hteo da pođe s Banom na Kosovo, olako se odrekavši sestre i kćerke), ne može se piti vino.

Iz velike priče o vinu u našoj književnosti, Savić se zadržao na dva pisca iz prvog srpskog ustanka.

– Prota Mateja Nenadović, član ustaničke delegacije koja se uputila za pomoć u Rusiju, negde u varošici Klin, između Moskve i Petrograda , u lokalnoj gostionici, uoči Sv. Luke, prebira po svojoj sirotinjskoj kesi, kako bi sebi i drugarima naručio večeru, što se može tanje i jeftinije. Prota se seti da je Sveti Luka slava njegovog pašanca Petra Molera, na kojoj će se vino u okama izobilno piti, pretpostavlja, i za zdravlje ustaničke delegacije.

Prota i njegovi saborci, besedio je Savić, odluče da naruče satlik vina koje će popiti u zdravlje verhovnog komandanata i drugih svojih saboraca u Srbiji, bez obzira što im preti opasnost da ostanu bez troška za dalji put.

– Vino iz krčme u Klinu nije ni primaći onom Molerom, od vinskog osećanja nema ništa, veli Prota. Dositeja su iz Trsta u pobunjenu Srbiju ispratili prijatelji vinskim zdravicama u kafani Stella polare (i danas postoji, nalazi se preko puta srpske crkve). Među Karađorđevim ustanicima srpski Volter se podmladio.

U pismima svojoj dobrotvorki Sofiji iz Trsta piše da ga noge nose kao mladića. Možda zahvaljujući i bačvama vina koje su mu slali sremski vinogradari. Jednu bačvu poslao mu je već pominjani Moler, kome se takođe lepim rečima zahvalio, kao da mu je ustanički vojvoda obezbedio preželjkivanu štampariju.

U gimnazijskim i studentskim danima, naveo je Savić, on je pripadao pesničkoj bratiji koja je smatrala da je poezija dar boga Dionisa.

– U čuvenoj Prešrenovij kleti, odnosno Prešrenovom podrumu, u dugim razgovorima svet smo delili na vinopije i trezvenjake. Kroz takvu vrstu podele izražavali smo i stav prema tadašnjem krutom ideološkom sistemu, sa svim svojim trezvenjačkim represivnim mehanizmima.
U vinu, u opijanju gnezdila se mašta. Eksplozivna, dovedena do rasprskavanja. A tamo gde je mašta, to je i poezija. A tamo gde je poezija, tu je sloboda, koje smo bili žedni više nego vina – rekao je Milisav Savić.

Zahvalnost ključaru, Miodragu Radovanoviću

Kako je Savić istakao na kraju, on se na margini svoje besede zahvaljuje, kao stari prepisavači, svom ključaru, svom podrumaru gospodinu Miodragu Radovanoviću.

– Iako se vremena, srednjevekovna i ova ovdašnja, na prvi pogled u mnogome razlikuju, u jednoj stvari su slična. Književnost je i danas u opasnosti, i svaka čašica vina njenim tvorcima je dobro došla. U opasnosti, jer su moderni oblici vladavine sve učinili da joj oduzmu svaku subverzivnost i da joj dodele muzejski prostor. Ukoliko se ovako nastavi književnost, ona prava, životariće u školskim i univerzitetskim prostorima, već pomalo ubajaćenim.

Književnost za vlastodršce, i kod nas i u svetu, istakao je Savić, više ne predstavlja izazov, rizik, opasnost.

– Na gozbama vlasti književnosti se dodeluju samo mrvice. Književnost je već viđena u redu za narodne kuhinje. Paradoksalno je da se u ovakvoj situaciji književnost sve više piše. Ali tu ima malo prave književnosti. U pitanju je vašarska, ona koja jeftinim isenzacionalnim sadržajima donosi neke profite, najviše izdavačima.

Vrlo brzo doći će do situacije da će broj pisaca, ili bolje reći nazovi pisaca, prevazići broj čitalaca. Ozbiljno izučavanje književnosti zamenjeno je površnim odrednicama sa interneta. Treba dodati da je književnost pred ekspanzijom filma i drugih video i digitalnih formi nemoćna.

Prava književnost, prema Savićevim rečima, opstajava u školskim i univerzitetskim programima, koji se na žalost stalno sužavaju i osiromašuju.

– No, kad se bolje razmisli, možda su moje sumorne misli o kraju prave književnosti neosnovane i preterane. Jer književnost je oduvek bila i ostala stvar manjine. Pisala je elita za elitu. Elita duha. I uvek će se naći neki ključar da piscu ponudi čašicu vina. .

Zahvaljujem uglednom žiriju koji je učinio da se nađem u društvu velikana ove nagrade. Uvek sam trudio da pišem za bolje i talentovanije od sebe. Ali retko mi je uspevalo da takve nateram da uzmu neku moju knjigu u ruke. Ova nagrada me je uverila da su bolji i talentovaniji ipak pročitali nešto od mojih naslova – rekao je Milisav Savić.