Pisac koji juri za čitaocima treba da bude kamenovan

… dokumentu koji se takođe nalazi na sigurnom mestu, s napomenom da se on nikako ne sme otvoriti pre isteka trećeg dana nakon moje smrti. Sve osobe pomenute u ovom delu imaju pravo da se ljute. Isto važi i za osobe koje se u ovom delu ne spominju. Ko bude naumio da doprinese istinitosti činjenica, pre nego što se lati tog zaludnog posla neka se seti čuvenog judejskog namesnika: „Quid est veritas?“, objašnjava portugalski književnik Bruno Vijeira Amaral, koji je tokom ove nedelje čitaocima u Beogradu, Vranju i Novom Sadu predstavio svoj roman „Prve brazde“. Objavila ga je beogradska izdavačka kuća Clio, a sa portugalskog jezika preveo Jovan Tatić. Budući da je autor čitaocima romana postavio čuveno pitanje koje je postavio i Pontije Pilat: „Šta je istina?“, pitali smo ga da li je nužno da pisac laže čitaoca.

– Citiraću jednog pisca koji se zove Žoze Kardozo Pireš, pisao je u drugoj polovini 20. veka. On je rekao da pisac koji juri za svojim čitaocima treba da bude kamenovan. Ne treba podilaziti čitaocima. Današnje književno tržište je organizovano tako da se od pisca traži da se dopadne čitaocima. Ne volim to da radim. Kontaktiram sa čitaocima, stalo mi je do njihovog mišljenja. Ali, nije moj posao da ih zavodim, nego da pišem ono što mislim da treba – kaže za Danas Bruno Vijeira Amaral.

Junaci njegovog romana su ljudi sa margine društva na koje su svi zaboravili, a život ili sudbina im nisu nikako bili naklonjeni: lopovi, barabe, fizički radnici, žongleri, vernici, muzičari, netalentovani režiseri, kurtizane i mnogi drugi. NJihove životne priče su različite i neobične, a romanu se prepliću ironija, humor i gorčina. Ono što ih povezuje jeste gradska četvrt Amelija u kojoj žive. Pitali smo sagovornika da li je pisanje o ljudima koje su svi zaboravili i od kojih su svi digli ruke zapravo čin pobune.

– Ne, nije. To je svet koji poznajem. Ne mogu da pišem o bankarima i bogatašima kad ih i ne poznajem. Voleo bih da napišem knjigu o nekom bankaru, ali ne znam ništa o tome, ne znam kako se rukovodi bankom, kako je odrastati s poslugom. Sve to bih morao da istražujem, a narod koji ja poznajem je običan radni narod – kroz smeh objašnjava Amaral, koji se bavi i književnom kritikom, prevođenjem, urednik je časopisa LER i jedan od autora „Vodiča za 50 portugalskih izmišljenih likova“.

Napisao je još i dela „Aleluia!“ (Aleluja) i „Hoje estares comigo no Paraiso“ (Danas ćeš biti sa mnom u Raju). Budući da je reč o trenutno jednom od najinteresantnijih glasova savremene književnosti na portugalskom jeziku, upitali smo Bruna Vijeiru Amarala kako gleda na trenutno stanje u „luzofonskoj književnosti“.

– Mislim da neke stvari treba razdvojiti. Portugal sam po sebi za većinu čitalaca, ali i izdavača nije atraktivan i egzotičan. Kada se pomisli na imaginarijum portugalskog jezika, pomisli se na Afriku i Brazil, što je na prvi pogled mnogo izazovnije. S druge strane, u Portugalu deluje generacija pisaca kojoj i sam pripadam, koja je deo jedne zaista mešovite kulture. U mom slučaju, recimo, jedan deo moje porodice potiče iz Angole. Nikad nisam živeo tamo, ali deo moje kulture, pogleda na svet, načina razmišljanja sigurno proizilazi i odande. Upravo ta generacija koja nije odrasla u Angoli, nikad nije bila u Africi nasledila je kulturu koja sada polako ulazi u literaturu. Predstavnici ove generacije pisaca kao što su Mija Koto, Žoze Edvardo, Agvaluza i Dulse Marija Kardozo uneli su u literaturu nov jezik i nov način pripovedanja – ističe Vijeira Amaral.

Sledeće pitanje za sagovornika našeg lista je da li postoji opasnost da to mešanje kultura dovede do nastajanja novih stereotipa ili možda čak i predrasuda.

– Nisam teoretičar identiteta. Ne volim da teoretišem niti da stvaram identitet, ja samo određeni identitet izražavam kroz pisanje. Hoće li neko u tome videti određeni stereotip ili neće ne znam. To ne zavisi od mene. Nastojim da likove i situacije koje kroz pisanje stvaram budu autentične i mislim da to čitaoci znaju da prepoznaju.

Nagrade

Svojim romanom „Prve brazde“ osvojio je četiri važna priznanja za portugalsku književnost: Nagradu za knjigu godine 2013, nagradu „Fernando Namora“, PEN nagradu 2013. i Nagradu „Žose Saramago“ za 2015. godinu.