Pisac u fokusu: Erlend Lu

Ozbiljnost u pristupu njegovom delu postoji i, kako kaže, u Rusiji, i u baltičkim zemljama, ali ga popularnost u Srbiji posebno intrigira.

„Pre deset-15 godina bio sam uveren da ja razlog za to, to što u ovim zemljama ne postoji takva literatura, ali sada već to ne mogu da tvrdim. Verovatno delimo sličan smisao za humor, kao i to što je nekada i Norveška bila zemlja u razvoju koja se mučila“, objašnjava Lu, kome je ovo druga poseta Beogradu.

On je naglasio da mu se čini i da u Srbiji, kao i u Rusiji, postoji romantičan odnos prema piscima, koji se gledaju kao propovednici, proroci, osobe koje govore istinu, dok je na zapadu samo važno koliko zarađuju.

Autor romana „Dopler“, „Volvo kamioni“, „Kraj nama poznatog sveta“, iako dolazi iz jedne od najbogatijih država na svetu, ne govori pohvalno o zapadu.

„Nakon što je u Norveškoj otkrivena nafta, ovo država je postala bezbedno i dobro uređeno društvo sa socijalnim programima. U takvoj državi gde sve dobro funkcioniše i ne postoji potreba da se odraste. Kada sam ja odrastao tokom 90-ih pitao sam se koja je moja funkcija u tom sistemu koji tako dobro funkcioniše. To je osećaj kao da ste stalno ‘sami kod kuće’ jer su vam roditelji negde otputovali, pa možete da se pravite žurke“, objašnjava autor i dodaje da je produženo detinjstvo trajalo do poslednjih nekoliko godina. Kako kaže, sada postoji ozbiljnost u pogledu na svet sa terorizmom, religijskim i teritorijalnim ratoviima, ekološkim pretnjama…

„Lično se jako mnogo zanimam za ekološku situaciju. Mada mislim da niko u Norveškoj ne shvata da su naši resorsi limitirani. O takvim stvarima pišem u svojim poslednjim knjigama“, naglaša pisac.

On napominje da politika nije jedna od tema koja ga posebno zanima.

„Ne bavim se namerno problemima u savremenom svetu. Kod mene sve to ide intuitivno. Za ‘Doplera’ sam imao ideju da napišem knjigu o čoveku mojih godina, iz mog kraja, koji odlučuje da počne da živi u šumi… Kako bi komšiluk na to reagovao… Dopler je neko ko je doneo sve dobre odluke u pravim trenucima tokom svog odrastanja. Izabrao je prave studije, posao, partnera za brak, svoj dom… Ali njegov kriterijum za izbor nije dolazi iz srce već iz želje da postane deo elite, intelektualaca. Ušao je u brzi voz bez previše razmišljanja. Zato je počeo da se oseća kao da je u zamci. Počinje da se pita šta je sloboda i kako biti slobodan“, priča Lu.

On dodaje da je Norveška iz perspektive ljudi u Srbiji idealna zemlja, ali da i u njoj žive i oni koji otplaćuju kredite za stan. Sam Lu, iako je čitan pisac, ne može da živi samo od pisanja. Zato piše scenarije za filmove, televiziju… i bavi se i drugim stvarima.

Iako njegov humor često nalikuje na Servantesa i Rablea, on među svoje literarne uzore pre svega ubraja Knuta Hamsuna.

„Čitao sam mnogo knjiga u svom životu. Ali ne razmišljam o uzorima na taj način. Delo Knuta Hamsuna me je opčinilo, iako nas dvojica nemam mnogo toga zajedničkog, nemamo zajednički jezik… osim što je i on pisao o čudnim i neobičnim likovima koji imaju vezu sa prirodom. Ali nakon što sam pročitao njegove knjige, poželeo sam i sam da počenem da pišem. I Žan Filip Tusen je jedan autor koji me je oduševio. On mi je otkrio da i svekodnevne stvari mogu da budu velike teme, da na vrlo ozbiljan način, možete da govorite o malim stvarima. To je bio okidač za mene. Naravno da sam čitao i ‘Don Kihota’ i da sam bez svesti o tome ponešto pozajmio i od njega. Ali moje knjige su mešavina i mnogih drugih stvari koje sam pročitao“, zaključio je Lu.