Pisanje je za mene otkrivanje, pišem da bih video šta me čeka na kraju: David Albahari, umesto in memoriama

U svojoj poslednjoj knjizi priča „Drugi jezik“ David Albahari je objavio i priču „Pas“.

U toj priči postoji rečenica: „Dok gledam kroz prozor, vidim kako senke rastu.“

Bilo bi izlišno nabrajati naslove priča u ovoj knjizi, citirati ih, ali ova rečenica nosi u sebi sliku koju onaj ko je čitao Davidove priče, romane, pamti kao još jednu u kojoj prepoznaje „ponor među svetovima“, kao sumrak, u kome sve postaje surovo jasno i prepoznatljivo, ali ostaje i tajanstveno i nedokučivo, spremno da se zaodene u nepoznatu i zagonetnu tamu.

Potpuno svestan da reči nisu kratkog veka, kao zvuk koji ih izgovara, spreman da zbuni svoje čitaoce tvrdnjom da je njegov roman „Mamac“, za koji je dobio NIN-ovu nagradu, „nenapisan roman o majci“ iako su oni ubeđeni da su upravo pročitali baš roman o majci.

Nije to bio primenjeni postmoderni štos.

Bilo je to okorelo ubeđenje koje je uzalud objašnjavati, kao što su uzaludne mnoge stvari na ovom svetu, kao što je uzaludan pokušaj da se zaustavi vreme, da pesak iz peščanog sata ne pada neumoljivo na dno, već da se nekako kreće u krug.

Ili se to i događa, samo mi to ne primećujemo zaokupljeni nečim drugim?

Bar do sumraka koji mora biti da je različit u Zemunu, leti, na Lidu, od onog u podnožju Stenovitih planina koji David Albahari posmatra sa drvenog trema bele kuće sa puno prozora na kojima su žaluzine spuštene.

Na jedan od tih vrhova, vijugavom stazom uputio se i jedan od junaka iz njegovog romana „Svetski putnik“ i na tom izletu shvatio da mu se teško breme nekog drugog vremena obrušilo na glavu, život, dok „junaci“ u istoimenom romanu Gec i Majer, vozači kamiona koji i u Beogradu kruži odvodeći Jevreje u smrt, dele jevrejskoj deci bombone, kao da ih voze u jednodnevni provod…

David Albahari pripada piscima koji su u početku dosledno negirali prisustvo politike i istorije kao velikih tema u književnosti.

Objavio je knjige priča „Porodično vreme“, „Obične priče“, „Opis smrti“, „Fras u supi“, „Jednostavnost“, „Pelerina“, „Neobične priče“ i nedavno knjigu priča „Drugi jezik“…

Pored knjige eseja „Prepisivanje sveta“, autor je i romana „Sudija Dimitrijević“, „Cink“, „Kratka knjiga“, „Snežni čovek“ i dr. Godine 1996. dobio je NIN-ovu nagradu za najbolji roman godine, a njegov roman „Mamac“ bio je te godine i najčitanija knjiga i Albahariju je dodeljena nagrada Narodne biblioteke Srbije.

Već davne 1982. za svoju treću knjigu priča „Opis smrti“ Albahari je dobio Andrićevu nagradu, a jedanaest godina kasnije, pred odlazak u Kanadu i nagradu nenadmašnog prevodioca Rablea, nagradu „Stanislav Vinaver“ za knjigu priča „Pelerina“.

Knjige Davida Albaharija prevedene su na mnoge jezike.

„Domovina je pesak u kome se igram“, napisao je jedan pesnik. Da li je Ćuprija, koju si u jednom razgovoru nazvao „rajskim mestom“, taj tvoj pesak, tvoja domovina?

– Ako je raj ono što više ne posedujemo, mesto u kojem smo nekada bili a zatim ga, voljno ili prinudno, napustili, onda je Ćuprija svakako rajsko mesto u mom unutrašnjem svemiru. Vremenom, međutim, a pogotovo kad se ima u vidu činjenica da već devet godina živim u Kalgariju, sada Zemun ima taj status u meni, dok je Ćuprija postala neka vrsta rajskog pramesta, izvorišta iz kojeg su potekla sva životna pitanja sa kojima se i dalje suočavam.

Da li je ovaj iskaz najpreciznija definicija onoga što kasnije dobija sasvim drugačije značenje, puno ograničenja, pomirenosti, granica?

– Ako misliš na samu domovinu, ona je sigurno mnogo više od jednog mesta u koje upisujemo misteriju svog suočavanja sa svetom. Da li je ona samo pesak? Možda, pogotovo u našem slučaju, jer nam ta domovina kao pesak klizi iz ruku poslednjih petnaestak godina. Dok ovo govorim, uviđam kako je zapravo teško govoriti o domovini u istorijskoj situaciji u kojoj smo se mi našli. Šta je naša domovina? Ono što je bilo, ono što sad jeste ili ono što će tek možda biti? Ako pomislim na prvo – dakle, na bivšu Jugoslaviju – već se pomalo osećam kao uljez, kao neko ko želi da prisvoji nešto što mu ne pripada. Ako pomislim na bilo šta drugo, osećam se u većoj ili manjoj meri kao tuđinac. Nema, međutim, povratka u raj. Zemun je nedostižan, Ćuprija je san, i ostaju mi samo reči, ti slabašni baloni koji pružaju utehu, ali zapravo ne postoje.

Godine 1954. preselio si se u Zemun. U tom dobu, valjda, jedino važno što se može poneti samo tada, tako teško, tako upozoravajuće teško, jeste sećanje na prvog psa, prvu Ijubav, prvo saznanje da svet nije ono sigurno mesto koje znamo, ali i da nepoznati gradovi mogu, poput Zemuna, fascinirati svojom velegradskom bajkovitošću… U stvari, zanima me sećaš li se kako se zvao taj pas? Kako si ga ti zvao? Da li si ikada razmišljao o tome? Ne mogu da se setim, nisam obratila pažnju, zašto svako dete ima baš psa u svom sećanju na detinjstvo?

– Ne znam da li baš svako dete ima psa u sećanju na detinjstvo, ali sigurno ga imaju oni koji su, kao deca, uz prvog psa osetili vernost i Ijubav. Pisao sam o tom psu u mojoj prvoj knjizi, u jednoj maloj priči, i napisao sam da se ne sećam kako se zvao. Bio je beo, to znam, i možda, kad malo razmislim, i nije bio naš. DŽeki, mala keruša koje se bolje sećam i za koju sam siguran da je živela s nama, ostala je u Ćupriji kad smo se preselili u Zemun. Pamtim to kao svoju prvu veliku izdaju. Pas se podiže na stražnje noge i gleda kroz proreze na gvozdenoj kapiji, a mi sedamo u fijaker koji će nas odvesti na železničku stanicu, do voza za Beograd. Sada znam da su takve izdaje deo života, ali tada je to bila bol koju dugo nisam mogao da istisnem iz sebe.

Knjige detinjstva… Biblioteke „Lastavica“, „Zlatna knjiga“, „Kadok“… Dečji časopis „Zmaj“, kasnije „Venac“… Svi smo voleli Branka Ćopića. Jesmo li? Zašto? Da li si čitao stripove?

– Zašto smo voleli Branka Ćopića? Jednostavno zato što je umeo lepo da piše, da priča bajkovito i duhovito, i da nas svaki čas dirne u srce. Nema sumnje da je on bio, kao i mnogim drugima, jedan od glavnih pisaca u mom detinjstvu. Da, Ijubav prema knjizi je nešto najlepše što dete može da dobije od svojih roditelja, pa čak i danas, u svetu mnogo ravnodušnijih kompjutera. Dok smo moja sestra i ja bili mali, otac nas je nekoliko puta godišnje vodio u Prosvetinu knjižaru u zemunskoj glavnoj ulici, preko puta bioskopa „Central“, i kupovao nam brojne nove knjige, posebno one koje su izlazile u okviru biblioteke „Lastavica“. One i dan-danas počivaju u jednom ormanu u Zemunu, zajedno sa mnoštvom drugih knjiga za decu. Tu su i knjige iz drugih edicija, posebno iz biblioteka „Zlatna knjiga“ i „Kadok“, ali i dela Žila Verna, Karla Maja, „Ajvanho“, „Švambranija“, „Vetar iz vrbaka“, „Dečaci Pavlove ulice“… I naravno, čitao sam stripove, i to ne samo u detinjstvu, nego i kasnije. Od Mikija, Paje i Šilje put vodi do poručnika Bluberija i Korta Maltezea, i svega onoga što je nekada bogata ex-yu strip izdavačka delatnost nudila.

U gimnaziji si bio opčinjen Viljemom Foknerom. Opčinjenost uvek ostavlja neizbrisive tragove i teško ju je objasniti. Hteo si da studiraš biologiju, a upisao si engleski jezik… Ne čini li ti se sada da to što nisi uspeo da upišeš biologiju, ne predstavlja onaj tako često teško prepoznatljiv spoljni razlog koji određuje nečiju sudbinu?

– Slažem se s tobom da je opčinjenost teško objasniti, ali vremenom sam shvatio šta me je opčinilo u Foknerovom delu – njegova spremnost da svaku svoju knjigu napiše na drugačiji način, a da pritom ne izneveri ništa od onoga što bismo nazvali „foknerovskim“. Menjati se a ostati isti, što bi rekao Mihajlo Pantić. I dan-danas, kad se prisetim ushita s kojim sam čitao „Divije palme“, „Dok ležah na samrti“ ili „Buku i bes“, telom mi prođu žmarci. A koliko sam samo dana i noći razmišljao o očajničkom potezu jednog od njegovih junaka, koji otkida kazaljke sa časovnika u pokušaju da zaustavi vreme. U čemu, naravno, ne uspeva; između ostalog, i zbog svoje sudbine. To je i odgovor na tvoje pitanje – verujem da sudbina postoji, ali tek nakon što se odigra. Drugim rečima, sudbina nije unapred data, već je posledica naših izbora. Naši životi nisu unapred ispisani i predodređeni; oni su proizvodi odluka koje najčešće donosimo sami, premda smo ponekad primorani na njih (u slučaju rata, na primer, ili kakve velike prirodne katastrofe). Verujem da čovek ima slobodnu volju i da je, ipak, sam odgovoran za svoj život.

Pisao si prvo pesme. Nosio si tada dugu kosu. Kažeš „osećao se kao buntovnik“. U to vreme objavio si u „Mladosti“ svoje priče i pesme…

– Da, osećao sam se kao buntovnik, ali ništa političko nije postojalo u meni. Moj „bunt“ je bio direktno povezan sa ulaženjem u svet rokenrola i željom, sasvim prirodnom u tim godinama, da se bude drugačiji. Ne treba zaboraviti da govorim o sredini šezdesetih godina, o vremenu kad su mi Ijudi na ulici, videvši me s dugom kosom, dobacivali: „Takve kao što si ti šišali smo za vreme rata.“ Ja, međutim, nisam imao ni najmanju želju da postanem četnički vojvoda, već sam sanjao da budem bubnjar u nekoj rokenrol grupi. Stoga sam verovao da moj „bunt“ nije politički, već ličan, kako je to valjda red kod svih „buntovnika bez razloga“. Posle su neki pokušali da me ubede da je i to bio politički bunt, da biti nepolitičan takođe predstavIja politički stav, ali bilo je kasno, izvukao sam se iz političkog lepila i uspeo, verujem, da mu se oduprem. Zato i ne verujem u pisanje koje ima za cilj da menja druge, da drugima „saopšti pravu istinu“, da nam svima „otvori oči“.

Druženje sa Rašom Livadom bilo je za tebe vrlo značajno. Da li je časopis „Pismo“ jedan od snova koji je ipak i kako-tako ostvaren?

– To je jedno od onih druženja koja su veoma bitna za pisca – za svakog umetnika – na početku karijere, druženje u kojem se „izučava zanat“ i uspostavljaju osnove individualnih stvaralačkih poetika. lako smo se kretali različitim putanjama, Raša pesničkom a ja pripovedačkom, mnogo više stvari nas je spajalo nego što nas je razdvajalo: Ijubav prema Zemunu, na primer, privrženost formi književnog dela, prihvatanje jedinstvenosti književnog sveta. Zahvaljujući Miloradu Paviću, taj poslednji stav se pretočio u moju antologiju svetske priče, odnosno u Rašinu antologiju svetske poezije. Sledeći korak posle toga bio je časopis „Pismo“. Pre toga, smetalo nam je što u našoj kulturi ne postoji časopis posvećen svetskoj književnosti, odnosno književnostima na drugim jezicima, u kojem bi bilo dovoljno mesta da se objavi prevedena cela pesnička zbirka, knjiga priča ili roman. Kasnije je to Raša Livada razvio u celu porodicu časopisa posvećenu pojedinim književnostima ili kulturama, a „Pismo“, uprkos svemu, izlazi i dalje, možda još važnije danas nego ranije.

Petar Vujčić je jedna od najznačajnijih, ako ne i najznačajnija osoba tadašnjeg književnog života Beograda, ostavio je iza sebe ne samo plodove svoga rada, već je ostavio tragove u literaturi prevodima mnogih drugih… Šta je tebi značilo to druženje u Ulici Laze Pačua?

– Teško mi je i danas da u potpunosti sagledam značaj i ulogu tog malog stana (jedna sobica!) za našu kulturu i književnost. Naši pisci, svetski književni velikani, urednici književnih glasila i radio-programa iz cele bivše Jugoslavije, prevodioci sa najraznovrsnijih jezika, svi su se oni slivali u taj majušni prostor u kojem se jedva moglo kretati. Dospeti u taj uskomešani duhovni prostor značilo je mnogo (pogotovo mladom piscu), ne samo zbog toga što ste tu mogli da sretnete najznačajnije pisce, već i zbog samog Petra Vujčića, koji je bio izuzetan model onoga što bi svaki prevodilac trebalo da bude.

Koliko je njegova sugestija da pišeš o onome što doista znaš bila bitna za tvoju literaturu?

– U tom trenulku, kad sam tek počinjao da pišem, bila je bitna (sudbinska, kad gledam unazad na svoj život). Zahvaljujući njegovim savetima, počeo sam da gledam u sebe, a ne izvan sebe; shvatio sam da ne moram da izmišljam priče, već da sve oko mene može da bude priča samo ako uspem da je prepoznam.

Da li je svet koji je naša svakodnevica sasvim drugačiji kad počinjemo da ga gledamo okom pisca, onog koji hoće da ispriča priču, razgrne nataloženu prašinu života, sazna mehanizme tih života?

– Nije lako odgovoriti na to pitanje, upravo zbog toga što postoji mnogo načina da se ispričaju, odnosno napišu priče. Pisanje omogućava da se neke stvari bolje vide, da se prepoznaju obrasci po kojima se odigravaju porodični i drugi rituali, ali svet zapravo ostaje isti. Uostalom, nije važno kako se gleda već šta će od viđenog i uočenog neko stvarno primeniti u svom životu.

Aleksandar Tišma ti je objavio prvu priču u „Letopisu Matice srpske“, sledi i prva knjiga, bavljenje filmom…

– Sve se to odigralo početkom sedamdesetih, i sada sam sklon da poverujem da se u tom periodu formirao onaj deo mog bića koji je na kraju postao pisac. S jedne strane, počeo sam ozbiijno da se bavim pisanjem, ponajviše zahvaljujući činjenici da mi je Tišma objavio nekoliko priča u „Letopisu Matice srpske“. U to vreme sam radio i na filmu, u jednoj ekipi Puriše Đorđevića, i vreme provedeno na snimanju i, posebno, u montaži izuzetno je uticalo na moje viđenje strukture priče i njenih formalnih mogućnosti. Dodajem tome autostopiranje Evropom, odlazak u Amsterdam, kao i jedno mistično leto u Izraelu, potom i prvu posetu NJujorku. To nije sve, naravno, jer je svaki život, pa i onaj najdosadniji (iako, zapravo, ne verujem da postoji dosadan život), odviše pun zbivanja da bi mogao da se pretoči u kratku priču.

Tvoje priče su se stilski razlikovale, pisane su iz rakursa urbanog, u to vreme stvarnosne proze… lako se literaturi ne može bez podozrenja i zadrške pripisivati autobiografski karakter, to vreme pisanja za tebe je bilo određeno porodicom, porodičnom temom…

– Jeste, to vreme pisanja je bilo određeno porodicom, ali ne doslovno mojom porodicom, već mojom porodicom kao modelom za moju imaginarnu porodicu, kao što sam ja bio model za ono imaginarno „ja“ koje priča moje priče. Uzgred, stvarnosna proza je odigrala mnogo značajniju ulogu u našoj kulturi i književnosti nego što su njeni protivnici sada spremni da joj priznaju. Problem je, ako je to uopšte problem, nastao onog trenutka kad je ta književnost postala zvanično prihvaćena, kad njeni zagovornici zauzimaju neka od ključnih mesta u javnom i kulturnom životu. Do tog trenutka možda je i moglo da se govori o sukobu suprotstavljenih poetika i pogleda na svet (urbano naspram ruralnog; realističko naspram postmodernog), ali posle toga reč je uglavnom o borbi za vlast, čime je sve to, bar za mene, izgubilo svaku privlačnost.

Osećanje da je neko pripadnik jevrejstva prvo se shvati, nasluti, onda kad shvatimo da nemamo rođake, da su oni bolna senka sećanja, sačuvana samo na fotografijama, pohranjena kao ožiljak koji uvek može iznova biti rana… U svojim romanima nikada se nisi bavio istorijom, politikom. To bi se moglo tvrditi za tvoje romane, do objavljivanja „Geca i Majera“… Istorijska je činjenica da je taj kamion kružio Beogradom.

– Istorija se ušunjala i u neke druge moje knjige, kao što je, uostalom, ušla i u naše živote. Pre toga, pre kraja osamdesetih, ja sam doista verovao da je istorija okončana. Možda sam bio naivan, previše uveren u dobrotu Ijudi, u spremnost da zaborave. Nije to više važno. Istorija se vratila, opalila nam šamar i rekla: Ja sam gazda, upamtite to! O tome, na ovaj ili onaj način, govorim u mojim romanima „Mamac“ i „Svetski putnik“. Međutim, roman „Gec i Majer“ nije nastao kao odgovor na te šamare, već na ono dodatno pitanje koje se pojavljuje nakon prividnog okončanja istorije – šta bismo mi uradili na njihovom mestu? Na mestu žrtve, ali i na mestu zločinca. I tu se, u stvari, suočavamo sa najvećim užasom, jer ubrzo shvatamo da su zločinci najčešće obični Ijudi, isti kao mi, i da niko ne može sa sigurnošću da tvrdi da se u nekoj sličnoj situaciji ne bi isto tako ponašao. To je uvid sa kojim se teško živi, ali i uvid koji nas obavezuje da se trudimo da postanemo što bolji i da se oslobađamo predrasuda, tih plodnih podloga za razvoj svake vrste zla.

Devedesete u Beogradu. To su godine koje su, kao vremenska nepogoda, i one koji to nikada nisu želeli naterale da se bace u neke, ma i sporedne, vidove politike, neminovnost da se odupru njenoj neizbežnosti, strašnim posledicama… U to vreme angažovan si u jevrejskoj zajednici, pokušavaš da delaš… Zanima me to strašno sećanje na te godine, zanima me to suočavanje sa, da ga tako nazovemo, istorijskim ponavljanjem ludila… Može li se istorija izbeći?

– Ako se upitamo da li se istorija može izbeći, onda to znači da prihvatamo njenu sudbinsku neminovnost, da je vidimo kao nešto što je unapred dato, a doista ne verujem da je tako. Kao što sami određujemo svoju sudbinu, tako i sami određujemo svoju istoriju. Kad je reč o devedesetim godinama, o poslednjem ratu, ljudi često kažu da nam se istorija desila, kao da nismo imali drugu mogućnost izbora. Ne, istorija nam se nije desila, već smo je mi sami izabrali (a može se birati i delanjem i nedelanjem); bilo je i drugih mogućnosti, ali mi smo odabrali one koje nam, kad se osvrnemo, deluju kao naša tragična sudbina. Govorim u prvom licu množine, jer to je lice istorije. Istorija ne poznaje prvo lice jednine; pojedinac je u istoriji poput Ijuske od oraha na uzburkanoj vodi – svejedno je da li plitvaš niz struju ili uz nju, da li plutaš na površini ili toneš u dubinu. Sve to sada pričam iz bezbedne perspektive sećanja i daljine, ali tokom devedesetih sam doista bio kao ta Ijuska. Raspadao se jedan svet a nigde se nije pokazivao drugi, i sve što sam doticao raspadalo se, pretvaralo u prah koji više nikome nije bio potreban, pa ni meni. Da li se tako ludi? Možda. Čvrsto tlo tih godina pronašao sam u radu u jevrejskoj zajednici, u poslovima posvećenim zbrinjavanju onih koji su izbegli pred većim užasima, u pomaganju onima koji nisu mogli ili nisu hteli da odu. Taj rad mi je omogućio da izbegnem otvoreno uplitanje u politiku, i to me i danas, u moru tužnih i tragičnih uspomena, na neki način čini srećnim.

„Porodično vreme“, „Cink“, „Opis smrti“, „Mamac“ su na neki način pokušaj razumevanja nekih stvari, a „Gec i Majer“, „Snežni čovek“ mogli bi se nazvati romanima u kojima si prepoznao neke zakonitosti ovog sveta, shvatio da je ravnodušnost prema zlu moguća i da pisanje, u krajnjoj liniji, nije ništa drugo do pokušaj da se pričom obuhvati to surovo sveprisutno ćutanje. Ili ti imaš drugačije mišljenje?

– Zanimljiva mi je tvoja podela mojih knjiga, ali za mene sve one predstavljaju isto: pokušaj (uvek je to pokušaj!) da se dospe do potpunijeg razumevanja sveta i sebe kao odraza tog sveta. Kad počnem da pišem, bez obzira da li je to priča ili roman, ne polazim od unapred zadatog ili izabranog stava. Pisanje je za mene otkrivanje, i pišem da bih – kao i svaki drugi čitalac – video šta me čeka na kraju.

Pisci jevrejskog porekla ostavili su u srpskoj književnosti veliki trag. Nesumnjivo, trag koji si ti utiskivao bio je vidljiv i primetan još dok si bio urednik u „Književnoj reči“, zatim su tvoje prve knjige bile omiljene u uskom krugu, prevodi koje si birao formirali su drugačiji odnos… Da li si bio svestan te činjenice, u trenutku kad si dobio NlN-ovu nagradu?

– Naravno, ukoliko misliš na trag koji je ostajao kao posledica mog uredničkog i prevodilačkog rada, međutim, taj trag ne bi postojao da nije bilo drugih pisaca i urednika s kojima sam mogao da ostvarim dobru saradnju. „Književna reč“ je jedno vreme igrala tako značajnu ulogu upravo zbog toga što je uspevala da otvori prostor za najraznovrsnije poetičke pristupe, od tradicionalnih do krajnje avangardnih. Uostalom, postmodernizam sam uvek shvatao kao vremensku odrednicu, a ne kao strogo definisanu poetiku u kojoj se tačno zna šta joj pripada a šta ne. Kad je priča dobra, nije važno kako je napisana.

NIN-ova nagrada, pa nagrada Narodne biblioteke za najčitaniju knjigu postigle su da tvoje pisanje postane čitIjivo velikom broju Ijudi… Da li se naknadnom pameću može ublažiti osećanje izgnanstva, izgnanstva iz kulture i vremena u kome su se jednako, nezavisno od nacionalne pripadnosti mogli čitati sa jednakim poštovanjem i Andrić i Crnjanski i Vitomil Zupan i Meša Selimović, Ranko Marinković, Dragoslav Mihailović, Danilo Kiš, slušati Korni grupa, Leb i sol, Buldožer, Bijelo dugme?

– Kao pisac, svakako bih voleo da i dalje delim iste granice i istu kulturu sa, na primer, Tomažom Šalamunom ili Danijelom Dragojevićem. To, međutim, više nije moguće, i jadikovke, ukoliko ih ima, potpuno su beskorisne. Ostaje mi, stoga, uteha pripadnosti zajedničkoj regionalnoj kulturi (iako će definisanje te kulture biti predmet političkih blebetanja još mnogo godina), i naravno, uteha pripadnosti celokupnom svetskom bratstvu pisaca. Uostalom, srpska književnost, kad se uzme sama za sebe, nema čega da se stidi i ja se veoma dobro osećam u njenom okruženju. Život ide dalje, i svako zaostajanje je nenadoknadivo. Nostalgija ima svojih čari, ali na kraju se uobličava u klopku koja pretvara čoveka u hrpu okamenjenih uspomena.

Može li se u jezik sakriti samoća o kojoj je Andrić napisao: „Duga i duboka samoća nije tako mrtva i jednolična kao što može da izgleda onima koji je ne poznaju. Kao aktivan život, i ona poznaje promene i suprotnosti. Čas je gorka kao lek, od kojeg ne biva bolje, čas bljutava i otužna kao svakidašnjica, od koje je čovek pobegao, čas slatka i opojna kao nagoveštaj neke druge, još veće i zanosnije slasti koju samo slutimo“?

– Andrić je, kao i uvek, u pravu. Samoća može da bude izuzetno bogatstvo, kao što može da se pretvori u predvorje pakla, pa i u sam pakao. Verujem da samoća, ili – nazovimo to tako – umetnost osamljivanja, predstavlja osnovni preduslov za pisanje. U tom smislu, jezik ne samo da krije samoću, već je jezik zapravo sama samoća, onaj glas koji čujemo kad ne čujemo nista drugo.

Ljubaznošću autorke intervjua, novinarke Olivere Đurđević, Danas je dobio priliku da štampa razgovor za piscem Davidom Albaharijem, koji je preminuo 30. jula u 75. godini. Razgovor je prvobitno objavljen u magazinu Status