Pisci knjigom podržavaju proteste

Prihod od prodaje namenjen je Inicijativi „Ne da(vi)mo Beograd“, potvrđuje Lučić za Danas i objašnjava da je ideja bila da se ova knjižica, napravljena, inače, između dva protesta, formuliše kao peticija pisaca…

– Svojim pesmama i proznim fragmentima s urbanom gradskom tematikom oni potpisuju neku vrstu peticije koju zbornik predstavlja. To nije antologija protesta, zato što antologija u sebi uključuje vrednosni sud. Mi to nismo hteli da uradimo već da u kratkom periodu sakupimo autore do kojih smo mogli da dođemo brzo. Zato smo i upotrebili citat iz Bertolučijevog filma „Sanjari“ da je poezija peticija i da je peticija poezija jer je zapravo reč o zborniku tekstova. To svakako ne znači da samo ta 42 pisca vrede, nego da smo morali brzo da radimo i da nismo za tako kratko vreme uspeli da dođemo do gomile nekih autora do kojih smo hteli – objašnjava Danilo Lučić za Danas.
Gojko Božović, pisac i izdavač, naprotiv smatra da otpor uvek ima smisla.

– Ono što nema smisla jeste bezvoljnost i apatija, depresija, verovanja u politička čuda i u režimske manipulacije. Objavljivanje tekstova 42 pisca u knjizi „Čiji grad?!“ predstavlja nedvosmislenu podršku građanskom pokretu koji je nastao na temelju borbe protiv Beograda na vodi, kao jedne od najizrazitijih manipulacija sadašnje vlasti, i rušenja u Savamali kao najogoljenijeg nasilja ove vlasti – izričit je Božović.

U ovom svojevrsnom književnom protestu nalazi se i odlomak knjige „Dnevnik druge zime“ Srđana Valjarevića, koji kaže da je dao formalnu podršku projektu, a da, inače, nije optimista kada je reč o budućim učincima protesta.

– Ja sam pesimista. Jedino što je dobro u svemu jeste da se malo nerviraju ovi što su na vlasti. Da će nešto od toga biti, ne verujem, ali nek se nerviraju dok prave svoje nenormalne izložbe – konstatuje Valjarević.

I za pisca Srđana V. Tešina objavljivanje zbirke „Čiji grad?!“ ima smisla i političke težine, iako je, kako kaže, pitanje koliko je moguće nešto menjati samim književnim tekstovima.

– Mi pisci osim književnih tekstova ništa drugo i nemamo, ali ono što možemo jeste da svojim književnim angažmanom pružimo otpor bahatosti vlasti.

Pisac Vladimir Arsenijević, koji u zborniku učestvuje s tekstom „O klečanju po Deridi“, u razgovoru za Danas komentariše aktuelnu vlast, svoje zebnje i oprezna očekivanja u vezi s protestima u Beogradu ali i u državama nekadašnje zajedničke zemlje.

– Ne verujem da protesti mogu da rezultiraju bilo čime ako se s jedne strane ne postavi jasan cilj političke borbe ili ako se ne stvori struktura unutar nje koja će na politički način moći da iznese ono što su zahtevi protesta. Prema mom mišljenju, to je tačka gde počinje moguća kriza protesta. Mi smo i ranije videli kako se neke nevine ideje među ljudima iskrivljuju onog momenta kada dođu u ruke političara – kaže Arsenijević i podseća da to nije ekskluzivno vezano za ovaj prostor niti nešto što nismo mogli da vidimo na primerima bilo gde drugde.

– Dovoljno je setiti se iranske revolucije, arapskog proleća i izigranosti one davnašnje meksičke revolucije, nas devedesetih godina, famoznog nepostojećeg 6. oktobra… To je nešto kuda omasovljivanje protesta neminovno ide i mislim da još uvek ne postoji jasan odgovor kojim bi mehanizmima moglo da se osigura i zadrži ono što su njegovi osnovni pokretači – smatra Arsenijević i dodaje da u tom smislu ima jednu vrstu brige.

– Na izvestan način se plašim novog razočaranja. S druge strane, uvek je jasan taj jaz između onoga oko čega se nominalno protesti odvijaju – a to je građevinski projekat – i onoga protiv čega protesti zapravo jesu – korumpirane, same sebi okrenute vlasti, koja drži društvo u svojim šakama i u kojoj se osećate klaustrofobično. Dok ne dođe do promene diskursa i dok se jasno ne progovori da to nema isključivo veze sa nekakvim političko-ekonomskim odnosima između građevinskih firmi sa Bliskog istoka i naših političara, kojima zasvetlucaju oči na dolare, ne verujem da će doći do te prevage, onoga što su stvarni razlozi za proteste – kaže Arsenijević. On ističe da ga raduje što su se mladi pobunili.

– Mlada generacija ima pravo na svoj bunt i na svoje proteste. S jedne strane se stvorila jasna veza između toga što se događa u Beogradu u poslednje vreme i onoga što se zbiva po gradovima u Hrvatskoj i možda najburnije u Makedoniji sa Šarenom revolucijom. Po prvi put u regionu desila se jako interesantna pojava – da zapravo na sve tri strane imamo suštinski manjinske proteste, ali koji poseduju senzibilitetsku vezu dovoljno snažnu da prevaziđe te naše klasične etnonacionalne podele. Tako da jedan isti sloj ljudi, s praktično istim pogledom na svet i nadanjima za svoju budućnost spram nekih lokalnih razlika, učestvuje u tim protestima u regionu – konstatuje Arsenijević, koji je za naš list prokomentarisao najsvežiji gaf vlasti s izložbom „Necenzurisane laži“ u Galeriji Progres.

– To je meni divna stvar jer je toliko besmislena i apsurdna koliko i ta vlast na svim nivoima. Tako da nam je ona jasno pokazala ko su ti ljudi i kakvim se sredstvima služe u svom ophođenju sa javnošću umesto da zaista poštuju činjenicu da se mediji kritički ophode prema svemu, pa eto i prema njima koji su samo trenutno tu gde jesu. Jer, zaista se nadamo da će da odu brzo u opoziciju gde im je, na neki način, i mesto. Mislim da je na sve ovo najbolje reagovao opet NJuz net, koji je objavio fotografiju praznog izložbenog prostora ispod koje piše „Izložba Vučićevih ispunjenih obećanja“ – kaže Vladimir Arsenijević.

Književnost je vid komunikacije kojim su se oduvek prenosile ideje-vodilje društva. I u nas je i književnost (pa s njom i mitologija) uvek imala veliki uticaj na drustvenu svest. Svesni toga, oni koji vladaju uvek su obraćali pažnju na one koji pišu. Uvek su postojali i režimski pisci, ali i oni disidentski. U ovom trenutku režim kao da nema svoje pisce. Za to vidim samo dva moguća tumačenja: ili pisci vlastima nisu značajni ili pak vlasti svojim idejama ne uspevaju da privuku pisce da stanu uz njih i pruže im podršku. Kako god, nekoliko desetina književnika koji na glas govore vladaocima da su na stramputici uvek su uticajniji od pojedinca. A ja se kao pojedinac pitam “Kud plovi ovaj brod?” i strah -‘me je da saznam odgovor. Čak sumnjam da i kormilari to znaju, zaključuje Dejan Tiago Stanković.

Peticija

Knjiga „Čiji grad?!“ košta 500 RSD i zasad se može naći u manjim knjižarama Beopolis, Dereta i Cepter. Prozne tekstove u njoj potpisuju: Jelena Anđelovska, Ivan Antić, Vladimir Arsenijević, Dragoslava Barzut, Alen Bešić, Gojko Božović, Marjan Čakarević, Dejan Čančarević, Nika Dušanov, Ana – Marija Grbić, Dragan Jovanović, Danilov, Zvonko Karanović, Goran Korunović, Daniel Kovač, Jelena Lengold, Bojan Marković, Milena Marković, Anja Marković, Petar Matović, Dragana Mladenović, Vladimir Pištalo, Marko Pogačar, Čarna Popović, Sara Radojković, Ana Ristović, Bojan Samson, Bojan Savić Ostojić, Ana Seferović, Maša Seničić, Slavoljub Stanković, Marko Stojkić, Vladimir Stojnić, Aleksandar Šurbatović, Srđan V. Tešin, Dejan Tiago Stanković, Marko Tomaš Jasmina Topić, Siniša Tucić, Srđan Valjarević, Branislav Živanović.