Pisci nisu tako usamljeni kao što se misli: Italijanski pisac Mario Dezijati za Danas

Dezijati oslikava osobenosti fluidne i neukorenjene generacije, generacije mladih koji su, u nastojanju da shvate ko su, odlazili daleko od kuće i tamo pokušavali da pronađu svoje mesto (u svetu), udaljavajući se pritom od strogo definisanih granica nacionalnog, religijskog, seksualnog identiteta.

U njihovim međusobnim odnosima on pokazuje bezbroj oblika koje želja može da poprimi kada joj se da sloboda da se izrazi.

Bez straha da će pokidati niti romantičnosti i poetičnosti, koje često krase njegov stil, autor se ne libi da zadire u najsirovije detalje erotike, nagona i telesnog u nestalnim odnosima u kojima naklonost ka jednom ili drugom polu postaje novo polje istraživanja u pronalaženju sebe.

Sa autorom, koji je bio gost na nedavno završenom 66. Sajmu knjiga, razgovarali smo o njegovom novom romanu, o idenititetu i pisanju.

U svojim knjigama na potpuno neobičan način postavljate pitanje identiteta. U ovoj poslednjoj prepliće se nekoliko identiteta, zašto?

– Da, identitet. S tom rečju se treba veoma pažljivo rukovati. Identitet je zapravo jedno putovanje. Latinska reč idem označava isto ili isti, znači isti kao ja, a pitanje koje iz toga proističe jeste ‘Ko sam ja?’ Identitet je dakle putovanje u smislu da se mi stalno menjamo zahvaljujući našem iskustvu, našim gubicima, tugovanju, onome što čitamo, našim ljubavima.

Zbog čega ste odlučili da glavni junaci vašeg romana “Neukorenjeni”, Frančesko i Klaudija, pronađu sebe baš u Berlinu?

– Radnju sam smestio u Berlin delimično iz ličnih razloga. To je grad u kome sam u jednom periodu života živeo i tamo sam osetio pripadnost, nikad nisam osetio veću pripadnost nego u Berlinu. Martina Franka je mesto gde sam rođen i gde sam odrastao, Berlin je mesto gde sam bio najsrećniji, a možda i najtužniji u životu. Berlin je mlad grad, zato što mislim da se razvio tek s padom Berlinskog zida, a pad zida je zapravo metafora. Dakle, i Klaudija i Frančesko doživljavaju pad nekih svojih ličnih zidova, tako da je Berlin na neki način simbol tog oslobađanja.

Koliko Klaudiju i Frančeska opterećuju demoni prošlosti, da li pokušavaju da od toga pobegnu?

– Klaudija uvek gleda napred, prošlost je za nju samo nešto što je obeležilo njeno poreklo, ona je potpuno presekla kontakt sa svojim korenima. Frančesko se plaši svoje prošlosti. Frančesko je zapravo slabić, ali zahvaljujući Klaudiji naučio je da može da sagleda svoju prošlost kao što se radi u psihoterapiji.

Kakvo je stanje italijanskog jezika danas, recimo po pitanju rodne ravnopravnosti?

– Jezik se neprestano bogati ne samo posuđenicama iz drugih jezika nego i dijalekatskim terminima. Dakle, ako pomislimo da u Nemačkoj postoji ukupno 40 dijalekata, u Italiji samo u okolini Taranta postoji 49 dijalekata – možete shvatiti koliko italijanski jezik zapravo obiluje dijalektima, a mislim da je dijalekat jezik duše svakog od nas jer nas dijalekat koji govorimo vezuje za naše poreklo, za mesto iz koga potičemo, za porodicu iz koje dolazimo.

Koliko je globalizacija promenila proces pisanja?

– Pisci nisu tako usamljeni kao što se misli, i mi pisci stvaramo odnose s drugim ljudima. Đakomo Leopardi za koga se smatra da nikad nije izašao iz sobe zapravo je kroz pisanje imao odnos sa prirodom i drugim ljudima, puno je i putovao, tako da ako imate jedan prozor možete odmah da stvarate i književnost, govorio je Mandeljštajm, znači, imam prozor – biću pisac. Jedan pisac prevazilazi taj prozor, ide mnogo šire od toga.

O sagovorniku

Mario Dezijati, italijanski pisac, novinar i pesnik, rođen u Bariju 1977, a odrastao u obližnjem gradu Martina Franka u regiji Apulija, živi u Rimu, a povremeno je u više navrata boravio u Berlinu.

Pre nego što je postao književnik, bio je novinar – pisao je o političkim i sportskim temama.

Nakon što je diplomirao prava, uređivao je književni magazin Nuovi argomenti, potom je u izdavačkoj kući Mondadori bio redaktor, a od 2008. do 2013. godine bio je zaposlen u redakciji kuće Fandango Libri.

Pored romana, piše pesme, eseje, priređuje antologije, i saradnik je poznatih listova Republika i Unita.

Dela su mu prevođena na engleski, nemački, francuski, španski, holandski, korejski…

Za svoja dela dobio je nekoliko nagrada, među kojima se izdvaja prestižna nagrada Strega, koja mu je 2022. godine dodeljena za roman „Neukorenjeni“.