Pišem o detinjstvu kakvo sam želeo da imam

To je treća knjiga iz njegovog serijala za decu i mlade – Putovanja moje porodice, koju je Vesna Roganović prevela na srpski jezik.

Iz Arhipelaga najavljuju da će se uskoro pojaviti i četvrti od pet Homelovih romana iz ovog serijala – Putovanja s mojom porodicom. Homel za Danas govori o književnosti za decu, izdavaštvu i svojim memoarima u kojima se bavi fenomenom starenja.

– Nije zgodno kad zbog pandemije nemate publiku, a imate novu knjigu koju treba da predstavite, kao što je slučaj sada ovde sa Letom u gradu. U normalnim okolnostima bilo bi nekih događaja u knjižarama, a proteklih godina bio sam gost i Beogradskog sajma knjiga. Međutim ljudi ne žele da rizikuju. Tako je i u Kanadi. To je pitanje društvene odgovornosti, jer treba organizovati događaje na kojima se mogu kontrolisati ljudi i njihova zdravstvena bezbednost – kaže Homel.

Serijal „Putovanja s mojom porodicom“ nastao je iz roditeljske nostalgije vaše supruge Mari-Luiz Gej, koja je ilustrator ovih romana, i vaše lične, kad su vam deca odrasla. Da li je to neka vrsta idejne inverzije jer obično pisci pišu o svojim sećanjima iz detinjstva?

– Tako je, zapravo, nastala prva knjiga. Mari-Luiz i ja bili smo nostalgični i nedostajalo nam je vreme kad su nam deca bila mala, a mi bili mladi. Ali, to je bio samo inicijalni momenat, kasnije sam morao da se oslobodim te nostalgije i udubim u osmišljavanje likova, situacija, različitih događaja, pustolovina.

Koliko se događaja iz vašeg detinjstva našlo u nekoj od pet knjiga iz ovog serijala?

– Pre izvesnog vremena, na gostovanju u jednoj od škola, prišlo mi je jedno dete i pitalo da li sam imao detinjstvo kakvo opisujem u ovim knjigama za decu. Odgovorio sam: “Ne, naprotiv, imao sam sasvim drugačije detinjstvo. Mi nigde nismo putovali, bilo je dosta napeto u porodici tako atmosfera ni malo nije bila kao u knjigama”. Zahvaljujući pitanju tog dečaka shvatio sam da sam pisao o detinjstvu kakvo sam želeo da imam.

Jedan od romana – “Putujući cirkus” posvetili ste i našim “bivšim” krajevima i srpsko-hrvatskim prijateljima?

– Imam dobrog prijatelja, zove se Slobodan Drenovac. O njemu govorim u sadašnjem vremenu, iako više nije živ, jer je i dalje sa mnom. Posetio sam ga sa Meri-Luiz i decom pre mnogo vremena, ne sećam se kad, ali zasigurno posle rata u Jugoslaviji 1990-h godina. Sreli smo se u Rijeci, pa onda bili na Cresu, u Vrgadi… Toliko smo se lepo proveli i toliko je bilo divnih događaja da smo Mari-Luiz i ja odmah znali da to moramo da zabeležimo u knjizi. Nazvali smo Slobodana Fredom, zato što je živeo u SAD. Fredov otac bio je pravoslavni sveštenik poslat u misiju u Ameriku. Oni su bili Jugosloveni, jer je Fred bio srpskog i hrvatskog porekla, a žena mu je bila Dalmatinka, dok je među prijateljima imao ljude različitih nacija – kao mala Jugoslavija. To mi je bilo inspirativno. Zato sam na početku knjige napisao posvetu srpsko-hrvatskim prijateljima. Možda sam idealista, ali nismo hteli da ih odvajamo.

Zašto na Zapadu mnogi savremeni pisci imaju potrebu da pišu i za decu i za odrasle?

– Mislim da je to izazov. Potrebni su im različiti izazovi, a onda otkriju da pisati za decu nije ništa lakše nego pisati za odrasle. Tu nema razlike. Ono zbog čega se meni dopada pisanje za decu jeste što u kontaktu sa njima odmah znate i osetite da li im se knjiga dopada ili ne, što sa odraslima nije uvek slučaj. Ako deca krenu da pričaju među sobom, žagore, muvaju se, tuku… odmah znaš da ti knjiga ne valja. Ali, tu postoji još jedan momenat koji možda sad nije baš najprikladniji za ovu zdravstvenu pandemijsku situaciju – svaki put kad imam čitanje i gostovanje u školi deca priđu i zagrle me što nije slučaj sa odraslim čitaocima.

Kako je “Leto u gradu” prošlo u SAD i Kanadi, jer zbog pandemije mnoga deca prošlog i ovog leta nisu išla na letovanje?

– Tačno je da se i deca i odrasli sada manje kreću, izlaze i putuju. Ostaju u kući što se primećuje i po prodaji knjiga. Vidno je da je porastao broj čitalaca i prodatih knjiga. U ovoj pandemiji u Kanadi je porasla prodaja svih književnih žanrova, ne samo knjiga za decu.
* Da li vam je pandemija ostavila više vremena za pisanje i prevođenje?

– Prošle godine objavio sam novi roman, ove godine napisao sam esej, koji je zapravo početak mojih memoara. To znači da ima više vremena, ali za pisanje nije dobro biti izolovan.

Memoari?

– Posle romana za decu, to je sada knjiga o mojoj generaciji i starenju. To svakako nije knjiga sa uputstvima kako ostati mlad, nego knjiga mojih razmišljanja na temu kako se nositi sa činjenicom da postajemo stariji. Počinje strašnom nesrećom koju sam doživeo sa 18 godina i umalo nisam umro. Srećom preživeo i sam još sam tu.

Zbog čega se u njima zalažete za neku vrstu samoopraštanja. Da li sa godinama ljudi smanjuju kritičnost prema sebi?

– Tačno, ali veoma je komplikovano objašnjavati ako nemate knjigu pred sobom, a ona još nije prevedena u Srbiji. Reč je zapravo o tome da je to deo staranje – opraštati osobi koja ste bili, što je različito od knjiga koje se odnose na detinjstvo. Mada bi mi odrasli trebalo da, poput dece, bez straha slobodnije, krenemo u svet.

Prevod: Vesna Roganović

Od Čikaga do Montreala

Rođen u Čikagu 1952, koji je naputio zbog Pariza, živi u Montrealu, prevodi sa francuskog jezika – Dejvid Homel tvrdi da je nepotrebno stavljati ga u bilo kakve geografske i druge odrednice i kontekste. Autor je desetak romana, od kojih je Govorna terapija nagrađena Hju Meklinenovim priznanjem i Nagradom Jevrejske javne biblioteke za prozu. NJegove knjige prevedene su na više evropskih i kineski jezik, a novinarske tekstove objavljuje u vodećim listovima i magazinima u Francuskoj, Meksiku, Nemačkoj, SAD. Od 1999. stalni je kolumnista lista Pres. Dvaput je dobio Guvernerovu nagradu za prevodilaštvo. Predaje kreativno pisanje na Departmanu za engleski jezik i književnost, kao i prevođenje na Departmanu za francuski jezik i književnost Univerziteta Konkordija. Iza sebe ima i nekoliko dokumentarnih filmova.