Pismo Stevana Filipovića povodom „obaranja“ konkursa FCS

Koliko je danas lako zloupotrebiti medije za sopstvene interese? Izgleda, izuzetno lako. Istraživačko novinarstvo i kritički stav su skoro u potpunosti zamenjeni bombastičnim naslovima i one-linerima, čak i u cenjenijim medijima sa višedecenijskom tradicijom nepristrastnosti. Nažalost, teško da iko može da razume razmere problema dok ga ne oseti na sopstvenoj koži.

Pišem ovaj tekst iz duboko ličnih razloga: rezultat jedne od takvih kampanja beskrupulozne samopromocije je i poništavanje (tačnije, vraćanje na ponovno odlučivanje) konkursa Filmskog centra Srbije (FCS) na čijoj listi dobitnika sam se našao i ja, sa filmom „Pored nas“ (nastavkom filma „Pored mene“) – prvi put posle 14 godina i ignorisanja od strane svih komisija na glavnim konkursima FCS u tom periodu, posle skoro 200.000 gledalaca mojih filmova u bioskopima, miliona gledalaca na televizijama, i Zlatne arene u Puli.

Koja kampanja je u pitanju i kakva je bila uloga medija u njoj?

Gotovo da nema medija koji nije preneo (sa blago različitim interpretacijama) dve izjave Dimitrija Vojnova: jednu, da je na konkursu Filmskog centra Srbije za repertoarski film njegov projekat „politički diskriminisan zbog anti-NATO narativa“ i da su dobitnici konkursa „lažovi“, a drugu, o „zabrani“ filma „Mezimica“ koji je trebalo da bude realizovan po njegovom scenariju, navodno, zbog percipiranih „antisrpskih“ elemenata u tekstu. Ove dve naizgled odvojene teme su zapravo deo istog spina i kampanje koja nema veze sa zabranama i cenzurom, ali ima sa pokušajem da se ostvare lični interesi.

Krenimo od „zabrane“.

Posmatrano sa strane, zaista je teško reći šta je dovelo producenta filma „Mezimica“, Svetozara Cvetkovića, do toga da sporazumno potpiše ugovor o prestanku saradnje sa FCS na ovom filmu, ili izbacuje navodne „antisrpske“ elemente iz scenarija. Ipak, čak i da su glasine o eventualnim pritiscima „odozgo“ tačne (a to ne može da potvrdi niko osim Cvetkovića, koji tu verziju negira, već tvrdi da je sam Vojnov pismom FCS tražio da se obustavi podrška filmu, a glumac Miloš Biković bio sprečen da ispoštuje rokove zbog kašnjenja izazvanih ovim sporom), Vojnov u samom startu obrće priču, i prodaje navedeni sled okolnosti kao nekakvu direktnu državnu cenzuru i zabranu, usmerenu na njega lično, nalik zabranama koje su se dešavale u vreme Crnog talasa. Takođe, film, koji je zapravo žanrovski triler, lišen bilo kakvog političkog sadržaja koji bi uopšte mogao da bude sporan, on na ovaj način, između redova, plasira kao par excellence politički, što jednostavno nije istina.

Šta mu to donosi? Vojnov je ovim nastupima uspešno otvorio front prema FCS-u, i sebe pozicionirao kao žrtvu i disidenta, a njih kao „zle i korumpirane“. Naravno, vrhunska je ironija kad se Vojnov predstavlja kao žrtva režima koji „zabranjuje antisrpske filmove“, a još veća da su mediji listom nekritički naseli na taj spin. A samo par google pretraga pokazuje da je upravo Vojnov taj koji je pomenutu terminologiju i ideologiju preneo u oblast kinematografije, godinama nazivavši kolege „izdajnicima“ a filmove „antisrpskim“. Na kraju se u medijima stvar svela na crno-belo – jedni mediji blate Vojnova, drugi pričaju kako „Vučić cenzuriše filmove“. U gubljenju nijansi se naravno izgubila priča o ličnim interesima, biografiji Dimitrija Vojnova, i svemu što je do tog trenutka govorio i radio.

Kad pričamo o biografiji, važno je napomenuti da političke stavove Vojnovu niko nema prava da ospori. Ali, to nema nikakve veze sa pravom da, pod krinkom borca za univerzalnu pravdu, laže i vređa svakog ko se nađe na putu njegovih stavova ili interesa.

A upravo je interes ključna reč u celoj ovoj priči.

Kako je sve počelo? Jednostavno, Vojnov je autor projekta „2020“ koji nije dobio podršku Filmskog centra Srbije na pomenutom konkursu. Od trenutka objavljivanja rezultata, zajedno sa još dva gubitnika konkursa (Bojana Maljević i Milan Todorović), on započinje neprekidnu online kampanju protiv direktora FCS Bobana Jevtića, novoizabranog Upravnog odbora, dobitnika konkursa (među kojima sam se, kao što rekoh, našao i ja, sa filmom „Pored nas“). Ovo je prethodilo bilo kakvoj priči o „zabrani“ filma „Mezimica“. Kampanju nastavlja u tradicionalnim medijima, koji potpuno nekritički objavljuju njegove cinične paškvile o „diskriminaciji njegovog scenarija zbog anti-NATO stava“. Niko mu ne postavlja pitanje da li je i jedan član komisije (koju čine istaknuti filmski radnici poput selektora FEST-a i direktora Kinoteke Jugoslava Pantelića, producentkinje Nikoline Vučetić-Zečević, reditelja Svetislava Bate Prelića ili distributerke i producentkinje Dragane Tešić) ikad javno istupio/la sa „pro-NATO“ stavom? Ili, u ovom slučaju, čak bukvalno bilo kakvim „tvrđim“ političkim stavom? Odgovor je naravno – ne, ali to više nije ni bitno, u trenutku kad je kleveta izrečena i „prodata“. Jugoslav Pantelić tako u oku površnog čitaoca postaje takmac u NATO-lobiranju Jeleni Milić. Vojnov dalje tvrdi da je komisija „nekompetentna“ – optužba koja gura ljude koji se ceo životni vek bave filmom da se njemu pravdaju i licitiraju svojim biografijama. Ali, ni ovo niko u medijima ozbiljnije ne dovodi u pitanje, i kampanja gubitnika konkursa se uspešno nastavlja. Kad im članica komisije Vučetić-Zečević poruči da se prava na žalbu ostvaruju institucionalnim putem, a ne medijskom harangom po tabloidima, Vojnov na svom Tviter nalogu interpretira to kao „njeno zalaganje za to da im se uskrati pravo na žalbu“, što članicu komisije izlaže online linču njegovih pratilaca. Bivši kolumnista Kurira, Vojnov, na tabloidni način insinuira „seksualne“ i/ili poslovne veze producenta dobitničkog filma i članice komisije. I tako dalje. Tabloidno, neumorno, do postizanja cilja.

Na kraju balade, posle intenzivne kampanje i medijskog pritiska, formalna žalba gubitnika konkursa, odbijena od UO FCS, stiže do Ministarstva kulture i informisanja (MKI). Ovde bi bilo fer navesti da je šteta dobitnicima konkursa već napravljena, jer je jako teško govoriti o nepristrasnosti institucija, ako su one sve vreme izložene neprekidnoj medijskoj baražnoj vatri. Ipak, Ministarstvo u svom rešenju ne prihvata navode o političkoj cenzuri i nekompetentnosti članova komisije, usvajajući samo tri proceduralne primedbe.

Ovo Vojnov i Maljević lažno interpretiraju kao „pobedu“, i „dokaz“ svojih tvrdnji, naravno, bez pružanja kompletnog dokumenta Ministarstva kulture ili tekstova njihovih žalbi čitaocima na uvid. Bojana Maljević ide tako daleko da unapred najavljuje tužbu protiv FCS u slučaju da se ponovi glasanje sa istom komisijom, uprkos tome što ni jedna od zamerki vezanih za kredibilitet članova komisije nije usvojena. Ovde verovatno samo fali iskaz da će tužiti komisiju ako njen projekat ne dobije na ponovljenom glasanju, da bi slika o razmerama njihovog siledžijskog ponašanja i pritisaka na FCS, komisiju i Ministarstvo bila kompletna.

Koliko je su licemerne tvrdnje Vojnova o „borbi za pravdu“, pokazuje i činjenica da nije imao nikakve zamerke na eventualne sukobe interesa upravo one komisije koja mu je svojevremeno dodelila novac za „Mezimicu“, a u kojoj je sedeo njegov najbliži prijatelj i saradnik Danilo Bećković.

Rezultat – kampanja samopromocije i auto-viktimizacije je uspela, poluga za pritisak na institucije je stvorena, a mediji su na ovaj način postali svesni ili nesvesni saučesnici u šteti koju je Vojnov u svojoj beskrajnoj pohlepi naneo ekipi našeg i ostalih dobitničkih filmova. Dok je predmet vraćen na ponovno odlučivanje – mi nemamo pravo da apliciramo na strane fondove, ne možemo da pregovaramo sa partnerima, niti sprovodimo sve ostale aktivnosti koje su neophodne fazi priprema za snimanje. I naravno – ostajemo izloženi realnom riziku da će naš film, na kraju balade, u promenjenim uslovima, i pod daljim pritiscima, možda izgubiti sredstva koja je dobio.

Razlog zbog koga smo izloženi napadu je jednostavan – lak smo plen. Niko ne stoji iza Hypnopolisa ili Stevana Filipovića, Aleksandra Radivojevića, Stefana Orlandića ili firme Living Pictures, kao ni autora filma „Zlatno doba“. Grupa ljudi predvođena Dimitrijem Vojnovim je ovo ispravno razumela, i pokušava da, u siledžijskom, tabloidiziranom društvu, na silu obrne rezultate jednog konkursa na kome nije bilo nikakvih političkih ili klanovskih igara.

Apelujem na medije, kao i na FCS i Ministarstvo kulture da se postave odgovorno, i u ovom slučaju zaštite integritet institucija i ne dozvole da se agresivnim medijskim kampanjama utiče na rezultate konkursa prilikom ponavljanja procedure.