Pištalo o Andriću: Bio je strastan, emotivan, razigran

Iz tog interesovanja nastao je epistolarni roman Sunce ovog dana. Pismo Andriću, objavljen u izdanju zrenjaninske Agore, za koji izdavač, pisac i književni kritičar Nenad Šaponja kaže da je pun britkih asocijacija, da sadrži skrivenu i zbirku priča i zbirku pesama i putopis, i da „nakon čitanja ove knjige čitanje Andrića neće biti sasvim isto“.

Vladimir Pištalo (1960, Sarajevo) ima bogati prozni opus, a njegov ugled je potvrđen u svetu: kod nas je roman o Tesli dobio Ninovu nagradu i bio najčitanija knjiga u bibliotekama, dok je u SAD doživeo dva izdanja i preveden je na jedanaest jezika. Roman Milenijum u Beogradu preveden je na francuski jezik, i bio je u najužem izboru za nagradu Femina.

* Šta vam je bilo teže, da pišete o Tesli ili o Andriću, naučniku ili piscu?

– Ne znam, pisanje o Tesli trajalo je osam godina, a o Andriću pet, pa je ovo prvo, možda, bilo teže. Obojica su, kao što znate, bili zatvoreni ljudi, usamljenici, neko čiji unutrašnji svet nije bio na izvolte. Obojica nisu držala do materijalnih stvari i na jedan, sada već možda anahron, način služila čovečanstvu. Tesla bi bilo koju količinu novca uložio u svoja istraživanja. Andrić je sve što je u životu zaradio ostavio bosanskim bibliotekama. Malograđani su Andriću pripisivali svoje motive, jer njegove nisu mogli razumeti. Niko nije veliki u očima svog sobara, a meni se činilo da se kod nas odomaćio taj sobarski mentalitet. Otpori prema Andriću nisu bili samo prema njemu, već i prema važnosti umetnika. Sva politika, možda, jeste lokalna ali umetnost nije. Andrić je mislio da je dnevnopolitički život najveći neprijatelj prave umetnosti. Po njemu, „novinarske vodenice mnogo melju ali malo brašna daju“.

* Jeste li, između ostalog, i zato rešili da napišete knjigu o Andriću?

– Taj roman pišem pet godina, a pisao sam ga ceo život. Oduvek sam želeo da ga napišem jer sam mislio da je ogromna količina nepotrebnog mrštenja uložena u tumačenje Andrićevog dela, koja je plašila nedužne čitaoce. Hteo sam da relativizujem to mrštenje kako bi izronio jedan emotivniji, strasniji i razigraniji Andrić.

* A zašto ste se odlučili za sunce u naslovu? I za epistolarni roman?

– Andrić je govorio da noću ne može da piše, i da jedino pod suncem njegovi likovi i situacije žive. Govorio je da je jedino stvarno živ u onom đerdanu od 120 letnjih dana. Bio je tajni Mediteranac. Jedna njegova rana prozna pesma zove se Sunce Ovog Dana. Njegova Jelena bila je lična boginja sunca.

A to što je pisan u pismima, daje živost romanu. Pisma su kao ljuljaška, idu na obe strane – istovremeno su ispovest i dijalog. Kao što je Sokrat filozof bez dogme, Andrić je bio pisac bez dogme. Uvek je mislio tako u dijalogu: „Jeste li? Nije li?“ NJegova realnost je dijalog a ne dekret.

* U romanu dokazujete da Andrić nije čisti realista kako je književna kritika odavno utvrdila, i naglašavate važnu razliku koju Andrić pravi između realizma i realnosti. Kako je vi tumačite?

– Realnost je dogmatska tvorevina. Toga kod Andrića nema. On je psihološki realist. Postoji stalno, stalno strasno nagađanje o stvarnosti. Ali stvarnosti nema. Ne može se biti realista bez realnosti. Potencijalnost je najvažniji element Andrićeve stvarnosti. On ponavlja da se pisac – realist obraća u prvom redu mašti čitaočevoj.

* Otkrivate i Andrićevu opsesiju harmonijom u svetu. U čemu je ona najizraženija?

– On je bio kao stari mudraci. Bio je na tragu Svetog Francisa iz Asizija koji je govorio: „Tako sam jedno sa Gospodom da su i smrt i život jednako zadovoljstvo“. Bio je na tragu NJegoša koji se nadao da će jednom materija preći sva u svetlost. I posle užasnog razočaranja zbog dva svetska rata Andrić je nastavio opsesivno da harmonizira. Potreba za harmonijom (kao uostalom i za socijalnom pravdom) se, izgleda, ne može ubiti iskustvom. Ona se obnavlja. Potreba za harmonijom je, jednostavno, potreba za smislom sveta.

* Koje ste dosad neotkrivene tajne otkrili o Ivu Andriću?

– Andrić je tajno bio najstrasniji pisac naše književnosti, ravan Bori Stankoviću. Tajni pesnik. Tajni polemičar. Tajni erotoman. Tajni Mediteranac. Istovremeno je govorio da nema te tajne iz biografije koja objašnjava umetnika. Najveća tajna umetnika je talenat, tajna kosmička, koja se ne može objasniti.

* Da li bi se moglo reći da se prema Andriću ljubav nije mnogo udaljavala od zlostavljanja?

– Po njemu to su dve strane iste medalje. Zar nije Šopenhauer rekao da su ljudi kao ježevi. Hladno im je pa se približe a onda ubodu jedni druge, pa se odmaknu. Pa im je onda hladno… Pa se približe…

* Pišući o Balkanu, Andrić se zamerio mnogima. Vi, braneći ga, u pomoć pozivate Vladimira Dvornikovića. Šta je osnova onih koji su bili (i sada su) kritizeri Iva Andrića?

– Svaka se mržnja može ublažiti izuzev one koja potiče iz zavisti.

* Andrićeva pripovetka „Pismo iz 1920“ mnogima danas služi kao potvrda da je Bosna i Hercegovina zemlja mržnje i straha. Smatrate li da je ovo zloupotreba Andrića?

– Apsolutno. On nikad nije pisao o Bosni već o svetu povodom Bosne. Lokalizovati mržnju na Bosnu je mudro otprilike kao proglasiti kraj istorije. Ni Andrić ni njegov glavni junak se zbog mržnje ne raduju nego su zbog toga očajni. Taj glavni junak, Franc Levenfeld, simpatičan je i moralan čovek. On gine u Španiji, u bombardovanoj bolnici (i drugde se na svetu bombarduju bolnice), pokazujući kako je iluzorno bežati od mržnje.

* Posebno mesto u Andrićevom stvaralaštvu imaju ženski likovi. Za vas je i Anika, kad ne bi mrzela samu sebe, preteča ideala feminizma?

– Andrić je bio udovički sin i uvek je nastojao da razume žene i da ih vidi iznutra, onako kako one vide sebe. U tom smislu je bio proto-feminist, još onda kad to uopšte nije bilo uobičajeno. Negde tridesetih godina. U tom smislu možete čitati Aniku kao feminističku priču – sa obrtom.

Anika je sposobna da preokrene muški red, o kome misli kao o pompeznoj, šupljoj, hvalisavoj tvorevini, na žensko naličje. Ona uspeva da kasabi u kojoj živi postane i paša i vladika. Ona sve može. Ne može samo jedno. Da zavoli sebe.

* Paralelno sa tumačenjem dela, tumačite i Andrićevu ličnost. Koje bi ga karakterne osobine najbolje ocrtale?

– Andrić je govorio da se vrednost čoveka meri njegovom sposobnošću da se raduje. Podsećao je da mala doza naivnosti piscu nikad nije naodmet. Nastojao je da nikad ne kaže reč koja drugoga nipodaštava ili rastužuje. Ova zadnja rečenica ga možda najbolje definiše.

* O Andriću pišete kao o antikolonijalnom piscu. Mislite li samo na njegov revolucionarni angažman u mladosti?

– Ne mislim. Jedna od Andrićevih glavnih rečenica bila je: „Zašto da moja misao, dobra i prava , bude manje vredna od iste takve u Rimu ili Parizu?!?“ Kolonijalni subjekti ne dobijaju Nobelovu nagradu. Andrić je bio antikolonijalni pisac do kraja života. Bio je antikolonijalist, pisac mladosti, inkluzivnosti, sirotinje, emancipacije. O prirodi kolonijalizma nije još rečena zadnja reč. Plašim se da su i zapadne i južne balkanske države bliže tom željenom ili neželjenom statusu nego što bi želele da znaju. Ukoliko male balkanske zemlje više budu ličile na kolonije, utoliko će im misli Andrića i njegove generacije izgledati interesantnije.

* Od austrougarske okupacije Bosne došli ste u romanu do sadašnjeg neokolonijalizma koji u siromašnima vidi sredstvo za eksploataciju. Koja bi Andrićeva misao najviše odgovarala tom istorijskom luku dužem od jednog veka, u kojem se tačke polaska i dolaska mnogo ne razlikuju?

– Pa u tome je, takođe, smisao sunca u naslovu. Mi sunce našeg dana poredimo sa suncem Andrićevih dana. On je živeo u vreme dekolonizacije kad je izgledalo da se svet otvara (Andrić je pisao da je njegova generacija bila ista kao sve ostale, izuzev što je bila bogatija iluzijama). Mi živimo u dobu neokolonijalizma, kad imamo utisak da je naš svet zatvoren ekonomski, a da je globalni zatvoren idejno. U dijalogu ta dva vremena, razmišljajući o Andriću ili Principu, zaista se možemo upitati da li može postojati antikolonijalni heroj u vremenu neokolonijalizma?

* Koje vam je Andrićevo delo najdraže?

– Mara Milosnica.