Pitanje je da li istorija uopšte više „stanuje“ u ovoj kaubojskoj Srbijici

Na tristotinak stranica čitamo „povest o životu, avanturama i neumitnoj smrti Petronija Čarnojevića, poznatijeg kao Crni Petar, čija su odvažna dela i krvavi zločini tokom nekoliko prethodnih godina izazivali religiozno čuđenje kod jednog dela ljudi, a divljenje ili gnušanje kod drugih, inače prirodno sklonih osudi zločina ili kazne“, poručuje nam autor uvodeći nas u ovu priču.

* Zbog čega ste odlučili da priču Crnog Petra pretočite u roman?

– Valjda zato što je dovoljno avanturistička, što je pripovedačka građa imala u sebi nečeg romanesknog. Ono od čega su sačinjene epske sage, a ovaj roman to definitivno jeste.

* U romanu se prepliću istorijska građa i vaša imaginacija, kako ste pisali ovaj roman?

– Najpre, pitanje je da li istorija uopšte više „stanuje“ u ovoj kaubojskoj Srbijici, koja je istovremeno i raspištoljena i potuljena ispod svake granice depresije. A i ja sam odavno prestao da tzv. „istoriju“ uzimam za nešto ozbiljno. Dakle, ipak se sve vrti oko imaginacije, one iščašene, tipično ćirićevske. Jeste, u pojedinim fazama pripreme ili razrade fabule, koristio sam svakojaka dokumenta – ali samo da bih mogao da se poigravam sa srpskom stvarnošću koja je postala preterano fantastična. Recimo, pomno sam proučavao vojne mape kako bih otkrio i precizno locirao i opisao sve one zabiti i vukojebine u kojima se krije Crni Petar tokom te nemilosrdne, starozavetne potere kojoj se neustrašivo suprotstavlja kad god mu se ukaže prilika, i to vrlo javno, sa puno prkosa, te tako prerasta u legendu i ulazi u narodno predanje još za svog neverovatno burnog života… Zapravo, desilo se isto pretapanje hemije u alhemiju, kao i u prethodnim spisateljskim projektima. Sve što prikupim od „činjenica života“, u procesu pisanja mašta iskrivi i dovede ga u oblik koji i mene pomalo iznenadi ali se istovremeno prirodno uklapa u glavnu pripovedačku matricu. Možda je to i zato što se ja nikada ne bavim temama u onom uobičajenom smislu. Pišem isključivo o svojim opsesijama koje suštinski ne želim da podelim ni sa kim jer neću da završim na raspelu. U prethodnom romanu ta opsesija je bio fudbal, zato je „Zaustavno vreme“ fudbalski triler. U ovom novom romanu klanjam se i bunarim po vestern mitologiji. „Posle potere“ predstavlja vesternerski doživljaj pročišćenja i svođenja računa. Uvek sam verovao da je mašta… nešto kao simptom talenta, da bez mašte nema umetničke kreativnosti.

* U romanu pored imaginacije ima i sećanja. Kako gledate na odnos između mašte i sećanja?

– Sva ta sećanja koje spominjete su, naravno, fragmenti romaneskne fikcije. Sve je to deo mog džinovskog infantilizma koji mi daje energiju da opišem gadosti sitnih duša što nastanjuju svet odraslih. U romanu, između ostalog, u trenucima predaha besomučnog lova na čoveka koji se usudio da prekrši sve zakone i pređe sve granice, čujemo priču o tome kako je Crni Petar doživljavao svoje ne baš idilično detinjstvo. Zapravo, čujemo one deliće koje narator želi da čujemo. A u romanu je narator glavni progonitelj, državni visokorangirani specijalni egzekutor koji će ga na kraju i ubiti. E, sad, zašto bismo verovali njegovoj verziji? Naročito što se na kraju – koji nije nimalo slavan, koji je lišen heroizma konačnog dvoboja lice u lice – ispostavlja da je taj „regularni ubica“ neko koga doživljavamo kao Pontija Pilata koji je okrvavio ruke, i to mnogo puta, zbog osećanja dužnosti i sa svešću da čini ispravnu stvar. Ali ipak njegova priča smrducka na alibi-ispovedanje, što govori nešto i o tom liku kao i o samom događaju o kom pripoveda staloženim, spokojnim tonom, bez gnevne osude, s doziranim osećajem za moralnost zakona koji štiti.

* Ako se priča o sećanjima vašeg junaka prebaci na opšti plan koliko je toga u našim kolektivnim sećanjima zapravo izmaštano?

– Verujem da su sećanja totalna izmišljotina, zanimacija dokonih mitomana. Nešto što je na kolektivnom planu podložno manipulaciji, i zato mislim da je svaka prošlost koja teži da ima mitsku dimenziju u stvari tek tendenciozni falsifikat. U jednom projektu za Službeni glasnik trebalo je da napišem neku vrstu autobiografije, zapise o mom privatnom životu, i svemu onome što ga je presudno oblikovalo – bilo da su to moji omiljeni filmovi, ploče, knjige, moje detinjstvo na dubokoj periferiji, moje bivše zakonite a razbojničke žene, ništa manje mrtvi prijatelji, ili nešto vezano za moje roditelje. Međutim, shvatio sam da se ja ničega ne sećam, onako čisto faktografski, i da čim krenem da pišem o nečemu što mi se činilo poznatim, proživljenim, taj zapis se pretvarao u neku priču, u fikciju koja je govorila o nekom svetu koji nikada nije postojao izvan mog pisanja. To su bili žanrovski začudno izmiksovani tekstovi o nečemu što mi se, kao, dogodilo, ali svaki taj tekst je nekako spontano poprimao formu priče, moralo je u njemu da bude zapleta, drame, neke napetosti i zakuvavanja pred beskonačni rasplet koji je razoružavao i mene i tog ništa manje fiktivnog čitaoca. Često sam bivao zatečen, ali se nisam ni u jednom momentu zapitao da li sam ikada odistinski živeo. Urođena neprilagođenost me je spasavala banalnih dilema. A i nikada nisam verovao u jednu jedinu istinu.

* Kada se govori o više istina, može li se reći da ljudi vole glorifikuju negativce?

– Većini nas… U stvari, ne mogu da govorim o većini, mogu da govorim samo u svoje ime. Elem, meni su oduvek najfascinantniji likovi bili takozvani antiheroji, oni koji beskompromisno dovode u pitanje ustaljene vrednosti, pravila, zakone, običaje, norme. Likovi koji život ne konzumiraju prema priloženom uputstvu za upotrebu. Neprilagođeni marginalci koji se stojećki, na vetrometini, prsa u prsa bore sa lažnim svetinjama od kojih je sazdan taj famozni establišment. To je neprestani rat sa nekim spoljnim svetom koji uvek guši svaku individualnost i sve ono što je različito, koji negira pravo na različitost… Inače, primetio sam da nemali broj ljudi ima prilično idiotsku sklonost ka glorifikaciji negativaca. Kada to isuviše uprostite onda ste već zagazili u proces arkanizacije sopstvene egzistencije. I onda tabloidi postanu manifesti za estradizaciju nasilja, a aktuelna tzv. „digitalna literatura“ od toga pravi nove „kemp“ heroje. Igraju se bogati potomci komunjara nekakvog nedojebanog postsajber-panka. Suviše je sve to providno da bi se vadili na virtuelnost. Znate, ne podnosim kada neki intelektualni poganac smišljeno pravi zbrku između života i umetnosti, kako bi pokazao da je politika jedina sila koja doista deluje u našim životima. Ali, na stranu ove moje mračne opservacije – nešto drugo želim da istaknem: jedan od zakona dobrog pisanja jeste da pisac mora da voli sve svoje likove, i pozitivce i negativce, ali i one obične, prosečne, od života posivele epizodiste. Naročito su ovi poslednji bitan začin u svakoj priči.

* Da li je pisanje onda dobar način za razračunavanje s negativcima?

– Pisanje može biti dobar način da se čovek razračuna sa sistemom koji je uvek glavni negativac što spaja stvarnost i fikciju na monstruozne, ponekad bukvalno neopisive načine. Nisam ljubitelj angažovane književnosti, nikada nisam pisao protiv nekih ideja i neke ideologije, a u korist neke druge ideje ili ideologije. Jednostavno, mene ne interesuju ideje već emocije. I sve što pokušavam jeste da stvorim delo nabijeno čitavim arsenalom emocija koje zrače tako da se naježite i dok se smejete i dok plačete i dok se zamišljeno meškoljite praveći grimasu kao da vas nešto žulja na neočekivanom mestu… Za mene je najvažnije da priča bude uzbudljiva, puna života ali i veća od života. I da ti likovi o kojima pišem ne budu papirnati već da dišu sa čitaocem. Jer, na kraju krajeva, spisateljska veština se svodi na to da morate da uvučete čitaoca u vašu igru, da ga zavedete kako bi vam poverovao. A nikada ne smetnite s uma činjenicu da je pisanje vrlo samotnjačka rabota, robijaška odiseja u kojoj se putuje od ćoška do ćoška sobe.

* Da li iz samotnjaštva i pisanja kao procesa može da se izrodi aktivan otpor?

– Da, ako ostanemo u tom intimnom umetničkom kontekstu. Ne zaboravite da je Petronije Čarnojević u početku odmetnik, a onda, prolazeći kroz čitav niz sudbonosnih iskušenja, postaje otpadnik. Biti otpadnik znači mnogo viši stepen greha, to je put na kojem se ne osvrćete na ono što niste stigli da pokopate i gde ni prema sopstvenoj senki nemate više milosti. Odmetnik je neko ko je prekršio zakon, a otpadnik je đavolski revolveraš u sukobu sa čitavim sistemom. Kroz lik i delo Petronija Čarnojevića želeo sam da dovedem u pitanje oveštale formule o ispravnosti življenja i mogućnosti oproštaja. I sve to opisujući demonski lov na čoveka koji je sve ovozemaljske i onozemaljske kanone razbucao i pogazio: ponekad i nesvesno, a ponekad iz čiste obesti koju maskira misteriozni plašt osvete. Za mene je pisanje pre svega čin iskupljenja ali ima u tome i bunta i želje da se izađe na crtu svima koji presuđuju i osuđuju… Pazite, nema romana koji više optužuje ljudsko licemerje i poništava vrednost važećih moralnih načela od „Ane Karenjine“. To jeste briljantan ljubavnički roman, kompleksan u svakom smislu, ali grof Tolstoj u njemu sa posebnom rezignacijom govori o licemerju na visokom nivou, i o muško-ženskim odnosima koji nikada ne mogu da prevaziđu ograničenja svoje epohe. Sve u vezi sa ljubavlju jeste poraz kosmičkih razmera – to saznanje ne zaobilazi ni glavne aktere romana „Posle potere“. Uostalom, ovaj moj roman jeste posveta Tolstojevom „Hadži Muratu“. Takođe, „Lord DŽim“ DŽozefa Konrada bio je jedan od mojih vodiča na ovom blaženom i ponekad mučnom putovanju koje je otkrilo skrivene tajne legende o Crnom Petru. A svakako da bez Pekinpovog filma „Pet Geret i Bili Kid“ ne bi bilo ovog romana – barem ne u formi vesterna, gde su strogo ispoštovane sve konvencije tog žanra. Ipak ništa bez Svetog Trojstva, zar ne?

* I sami ste kao pisac i umetnik na svojoj koži osetili represivnost sistema. Kako danas sa odmakom gledate na sve što se događalo?

– To suđenje je bilo… Pa, zaumna zajebancija koja se izrodila u ozbiljan obračun, i budući da su iza toga stajali vrlo fantomski likovi i umreženi predstavnici i podanici režima, više ne bih komentarisao to „legalističko“ mrcvarenje koje mi je, pre svega, dokazalo da sam mnogo veći autsajder nego što sam ikada mogao i da pomislim… Naravno, i te kako sam komentarisao svu tu nepodopštinu kada je bilo vreme za to, i tu moram da uputim ogromno „Hvala!“ Danasu koji ne samo što je korektno i pedantno pratio čitav tok suđenja i prateća dešavanja već mi je bez premišljanja dao prostor za moj „testamentarni esej“ koji je raskrinkao pozadinu „slučaja“ na suptilan ali, bogme, i žestok način. Uostalom, sa Danasom sam oduvek uvek imao sjajnu saradnju. Tamo sam objavio svoje prve kolumne, i to puna četiri meseca u 1997., a nešto kasnije, odmah posle NATO bombardovanja, na molbu redakcije, dao sam im ekskluzivno pravo da objave odlomke iz mog tada još neobjavljenog romana „Prisluškivanje“ – koji je ubrzo nakon što se pojavio postao veliki hit i čak ušao u najuži izbor za „NIN-ovu“ nagradu. Iskreno, ekipa iz Danasa me je uvek promovisala kao pisca od posebnog štofa, a takođe i branila moju nepopravljivu nepodobnost, iako su mnogi moji politički stavovi u međuvremenu ekstremno levičarski evoluirali i znam da nisu baš na liniji uredništva Danasa, zbog čega ih još više poštujem.