Piter Bruk – autor koji je promenio istoriju teatra

Bruk je preminuo u 98. godini života i, kako kaže za Danas Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa, bez obzira na to što je doživeo duboku starost i što nam je zaveštao mnogo toga, pozorišni ljudi se, od kako su čuli za tužnu vest, osećaju kao siročad, kao da su ostali bez oca, ali ne onog patrijarhalnog i dominantnog.

– Čudan osećaj stvara odlazak Pitera Bruka (1925-2022). Iako njegova smrt nije tragična, jer je doživeo duboku starost i ostvario grandiozno pozorišno delo, imam osećaj da se svi pozorišni ljudi na svetu od pre tri dana osećaju kao – siročad.

Umro je Otac. Ali, on nikako nije bio patrijarhalni, dominantni otac. Naprotiv, iako je bio jedan od najvećih pozorišnih reditelja (ako ne i najveći) druge polovine 20. veka, on je istovremeno bio, u svom višestrukom vizionarstvu, i među prvim koji su počeli demokratizaciju stvaralačkog procesa u savremenom pozorištu, razgradnju pozicije reditelja kao (muškog) božanstva. Danas je ta pozicija prilično razgrađena, pozorišna režija se u velikoj meri demokratizovala (koncept rediteljskih kolektiva, „devised theater“…) – konstatuje Medenica.

On dodaje da bez obzira na to što je Brukov opus raznolik, ovaj autor je iza sebe ostavio organsko delo – pozorišta rasterećenog svega suvišnog, dubinski usmerenog na njegovo jezgro.

– Njegovi stvaralački napori, koliko god delovali divergentni te mi danas govorili studentima o različitim „fazama“ u njegovom radu, bili su organski, usmereni, jednoobrazni. Svi ti napori su išli, u rasponu od koncepta „praznog prostora“ do koncepta „univerzalnog pozorišnog jezika“, ka oslobađanju pozorišta od svega što je preterano, suvišno, dekorativno, te pronalaženju jezgra, onog esencijalnog. Za Bruka je to bio susret glumca i gledaoca u jednom sada i ovde (u praznom prostoru), s jedne strane, i prožimanje različitih pozorišnih tradicija u traganju za univerzalnim pozorišnim jezikom koji će se razumeti u različitim kulturama, s druge strane – objašnjava Medenica.

– Zbog toga Pitera Bruka kao svog doživljavaju u Engleskoj, Francuskoj, Rusiji, Srbiji, Kini, Južnoafričkoj Republici i u svakom drugom kraju sveta. Što se tiče naše sredine, nju je zadužio gostovanjima tri svoje predstave na tri različita izdanja Bitefa, a koje tačno mapiraju te ključne faze u njegovom razvoju: od radikalnih dramskih tumačenja Šekspira (legendarni „San letnje noći“) do koncepta interkulturalnog pozorišta („Pleme Ik“, „Sizve Banzi je mrtav“). Na Bitefu smo izuzetno ponosni na izjavu koji je dao 2016. godine, kada smo proslavljali 50 godina festivala: „Kada čujem Bitef, u misli mi naviru sećanja na ljude, eksperimente i uspehe“ – ističe Ivan Medenica.

Piter Bruk je bio opčinjen Šekspirom, pa je i kao dečak debitovao inspirisan njegovim čuvenim delom.

Režirao je lutkarsku igru koju je izvodio za porodicu i prijatelje („Hamlet od Viljema Šekspira i Pitera Bruka“).

Sam je pravio lutke, vukao konce i govorio stihove svih likova, a kada bi se predstava završila, želeo je da ponovo započne celu stvar, ali sa promenjenom verzijom.

U knjizi „Suština milosrđa – Razmišljanja o Šekspiru“, u izdanju Kulturnog centra Beograda i Clia, Bruk između ostalog postavlja pitanja ko je bio čovek koji je napisao Šekspirova dela, zašto Šekspir nikad ne zastareva, kako da glumci pristupe Šekspirovom stihu…

“Nema granica tome što možemo pronaći kod Šekspira”, zapisao je Bruk u uvodu knjige, napominjući da to “nije delo za univerzitet”, niti pokušava da drži predavanje o Šekspiru, već je pre “niz impresija, iskustava i privremenih zaključaka” na osnovu gotovo 20 režija Šekspirovih komada tokom bogate karijere.

Pozorišni reditelj Nikita Milivojević, koji je trenutno na Šekspir festivalu, koji je i osnovao, prisetio se da je pre nekoliko godina zamolio Pitera Bruka da pošalje poruku kojom bi otvorio festival.

– Poslao sam u imejl i u roku od nekoliko dana dobio sam odgovor od njega. Ta poruka i danas stoji na sajtu Šekspir festivala, a prva rečenica glasi da je Šekspir i Sunce i Mesec, fenomen koji se ne da objasniti rečima. Za mene će to zauvek ostati u sećanju kao i što sam imao sreće da budem gost u njegovom pozorištu u Parizu – kaže Milivojević.

On dodaje da su u Brukovim knjigama koje su prevedene kod nas zapisane najznačajnije stvari o pozorištu i da ga smatra najznačajnijim rediteljem 20. veka.

Bruk je, podseća, obavezna lektira za studente, a malo ko zna da je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu prvi čas režije održao upravo Piter Bruk.

Doveo ga je Boro Drašković, prisetio se Nikita Milivojević.

Pozorišna rediteljka Tatjana Mandić Rigonat ističe strast sa kojom je Bruk ponirao u suštinu pozorišta, kao i njegove reči o tome da pozorište ne sme da bude dosadno.

– Piter Bruk, kakav život, kakva potraga za suštinom pozorišta, za njegovom inicijacijskom snagom! Njegova umetnost, knjige o pozorištu i iskustvima rada na predstavama neiscrpna su inspiracija za mene i poziv na razmišljanje. Brukov biograf J. C. Trewin tvrdi da je Brukov život jedan produženi peripatetički eksperiment. On je za mene filozof, pesnik, mag, čudotvorac, veliki putnik, onaj koji je putovao do cilja a cilj je bio – susret s tkivom života.

Govorio je: Kad u nekom afričkom selu pripovedač dođe do kraja priče, dlanom pritisne zemlju i kaže: Moju priču spuštam tu. Potom, nakon kratkog ćutanja, dodaje: Da bi je jednog dana neko drugi preuzeo – podseća Rigonat.

Ona dodaje da knjige „Prazan prostor“, „Niti vremena – memoari“, „Otvorena vrata“, ostaju kao priča spuštena da nadahne nove priče o pozorištu, nova traganja.

Pisao je: „Pozorište ne sme da bude dosadno. Ne sme da bude konvencionalno. Ono mora da bude neočekivano. Pozorište nas do istine vodi iznenađenjem, uzbuđenjem, igrama, radošću“, podsetila je Tatjana Mandić Rigonat na reči Pitera Bruka.

Za pozorišnog reditelja Nebojšu Bradića smrt Pitera Bruka označava kraj jedne od najznačajnijih pozorišnih avantura 20. veka.

– Za one koji nisu bili u prilici da vide Brukove predstave ostaju njegove knjige koje govore o suštini pozorišta, u kojima svaka stranica sjaji Brukovim genijem i odmerenošću. Takvog ga pamtim prilikom susreta posle izvođenja predstave „Pleme IK“ na 10. Bitefu, Teatru nacija, u Beogradu – kaže Nebojša Bradić.

Reditelj Dino Mustafić kaže za Danas da je srećan što smo imali prilike da vidimo Brukove predstave na Bitefu ili Messu i ističe da je za njega Piter Bruk autor koji je promenio istoriju teatra.

– Reditelj kojem je cijeli svijet bio pozornica. Promijenio je istoriju teatra praktično i teorijski. Radio je drugačije u odnosu na svoje prethodnike i onda impulsom genija stvorio predstave posle kojih umjetnost teatra više nikada nije bila ono što se do tada vidjelo i znalo. Piter Bruk je bio velika inspiracija, vrhunski znalac i mislilac pozorišta koji je obilježio 20. vijek – zaključuje Dino Mustafić.

Piter Bruk je decenijama živeo i stvarao u Francuskoj, gde se posvetio režiji u poznatom pariskom pozorištu Buf di nord.

Režirao je tragedije, komedije, vodvilje, mjuzikle, opere, filmove, TV filmove, dizajnirao kostime i dekor, komponovao muziku, osnivao trupe, a u Teatru Buf di Nor osnovao je Međunarodni centar za pozorišna istraživanja (CIRT).

Osim sa Šekspirom, Bruk je vodio i dugogodišnji dijalog sa Čehovljevim delom, smatrajući da je pozorište lanac čiji počeci sežu do perioda koji prethodi grčkoj tragediji i proteže se sve do danas, navodi SEEcult.org.

“Ako Šekspir otkriva ono što odlikuje čoveka kao takvog, onda je na suprotnom polu drugi dramski pisac, tvorac neverovatno tačnog i preciznog pozorišta saobraženog čoveku i životu. Pri tome ja kod Čehova nalazim isto ono bogatstvo kao i kod Šekspira. Razlika je jedino u formi. I tu sad nastaje jedna zagonetka. Upravo je u Rusiji nastala velika i razarajuća ideja forme, što je samo po sebi paradoksalno, budući da su baš Rusi dokazali da forma nija važna. Ona jedino pomaže da se izrazi najdublje značenje”, rekao je svojevremeno Bruk, koji je posebno isticao uticaj Georgija Gurđijeva na sopstveno delo. Iako ga nije lično poznavao, Bruk je smatrao da je Gurđijev preneo u XX vek do tada skriveno znanje o čovečanstvu i čoveku. “Gurđijev je istraživao žeđ za znanjem, neophodnost da se zna, sam sebe je vodio sve dalje i dalje. Zatim je to znanje počeo da deli sa učenicima. On je, poput Ajnštajna, Frojda, i, u svojoj oblasti, Marksa, ovladao najširim znanjima, a umnogome ih je čak i prevazišao, jer je savladao znanja koja su bila znatno univerzalnija.”

Brukov kasting

Bruk je svojevremeno primetio glumca Dragana Maksimovića (1949-2001) i pozvao ga iz Pariza da igra naslovnu ulogu Gurđijeva u filmu “Susreti sa izuzetnim ljudima” (Meetings with Remarkable Men) iz 1979. godine, koji je premijerno prikazan na 29. Berlinalu.

Bruk je odabrao Maksimovića za glavnu ulogu jermenskog filozofa i mistika Gurđijeva na osnovu fotografije sa jednog kastinga, koju je pozorišni reditelj Arsenije Jovanović svojevremeno dao Bojani Makavejev, i ne sluteći da će biti dovoljna Bruku da ga angažuje, navodi SEEcult org.

 

Tako je govorio Piter Bruk

„Postoji veliki nesporazum koji često koči rad u pozorištu, a to je ubeđenje da je ono što pisac ili kompozitor stave na papir sveti oblik. Virtuelni oblici koje u sebi nose veliki tekstovi nemaju granica.“

„Uloga publike nije pasivna. Da bi učestvovala ona ne mora ni da interveniše ni da se oglasi. NJeno budno prisustvo već je čini stalnim učesnikom. Učešće publike je saučesništvo u radnji, prihvatanje da boca postaje toranj u Pizi ili raketa za let na Mesec.“

„Život u pozorištu je čitljiviji i intenzivniji jer je zgusnut. Smanjivanje prostora i sažimanje vremena stvara koncentrat.“

„Što je delo veće, time će i dosada biti veća – ukoliko izvođenje i tumačenje nije na njegovom nivou.“ (O Šekspiru i klasicima)

„Ako je ritam u pozorištu pogrešan, pažnja publike može začas da nestane. Iskra života mora da bude prisutna u svakom trenutku.“

„Praviti predstave da bi se predlagalo neko političko rešenje, podrazumeva biti u pravu, a čest je slučaj da stvarna socijalna nepravda biva samo povod za ispoljavanje ličnih besova i frustracija. Pitanju se može prići na sasvim drugačiji način. Ako demokratija znači poštovanje pojedinca, onda iskreno političko pozorište podrazumeva poverenje u svakog gledaoca, na njemu je da donese sopstvene zaključke, nakon što je pozorišni čin ispunio svoju legitimnu funkciju iznošenja skrivenih kompleksnosti date situacije. Političko pozorište je u suprotnosti politici. Političar iznosi obećanja u koja u tom trenutku veruje ali koja mu kasnije, kad se situacija promeni, neće više biti potrebna. U pozorištu, naprotiv, svaka tvrdnja mora da sadrži nešto od mesa i krvi realnosti u trenutku koji izražava.“