Pjer Žalica: Život iz ovih naših zemalja ističe kao krv iz otvorene rane

Reč je o potresnoj psihološkoj postratnoj drami koja prati Armina, koji se nakon deset godina u Nemačkoj, u gluvo doba doba noći, vraća u Bosnu. U jeku su i pripreme za proslavu prvomajskih praznika. Armin se tek oženio i želi da iznenadi svoga oca Fudu, ali njega nema kući. Komšija kaže: „Uhapsiše Fudu, ko zna zašto.“ U mahali nemir. Fudo da je zločinac?! Armin želi da dozna istinu, a komšiluk da proslavi Praznik rada. U ovom filmu, koji je danas pre svečane premijere zakazane u sklopu programa Open Air, igraju Muhamed Hadžović, Emir Hadžihafizbegović, Admir Glamočak, Boris Isaković, Aleksandar Seksan, Mirvad Kurić, Jasna Žalica, Tatjana Šojić, Dženita Imamović Omerović, Labina Mitevska, Vedran Đekić, Branka Katić, Ermin Bravo, Branimir Popović…

Zašto ranije niste snimili „Praznik rada“?

– Ovaj film govori o danas i o sutra nažalost. Film Praznik rada bio bi strašno snažan znak da se ovakve priče ne moraju pričati. Iz neke ljudske potrebe za samozavaravanjem za boljim životom, ja sam priču za ovaj film počeo da pišem kao komediju i strašno sam se trudio da to bude u prvim verzijama scenarija. Međutim, život me je demantovao tako da je već s prvom verzijom scenarija bilo jasno da radimo tragediju koja se strašno trudi da bude komedija i to joj apsolutno ne uspijeva. Hvala vam na komentaru da bi ovaj film trebalo snimiti ranije, ali nažalost nije kasno za njega ni sada, a nadam se da će doći dan kada će ove priče biti iza nas.

Mnogo različitih motiva ste dotakli filmom, a koji se tiču društava na ovim prostorima. Imamo one koje su ostali, i one koji su otišli, poetiku mahale, intrigu koja se plete među likovima, ratnu tajnu koja se otkopava… Odakle ste pošli radeći na ovoj priči, zašto vam je bila važna?

– Ključna stvar je moje najbliže, emotivno, porodično okruženje, moj sin. Gledajući njega za koga mislim da je radio neke pravilne poteze, drugim djelom ima i sreće, on je još ovde. Radi posao koji voli i mislim da ga odlično radi. Kod kuće je… Međutim, mnogo njegovih prijatelja odlazi odavde. Evo, jedan je baš pre nekoliko dana otišao u Beč i dobio odličan posao tamo. Mislim da je stravično to što se nama dešava, u svim ovim našim zemljama koju ja još uvijek doživljavam kao jednu. Život iz njih ističe ko krv iz otvorene rane, dok se mi ponašamo kao da je neko drugi ranjen, a kad bude kasno zateći ćemo se u zemlji staraca koja nema budućnost.

Da ne spojlujemo film za one koji nisu gledali, ali u njemu ima više snažnih replika?

– Ima strašnih, jednu od njih sam ja napisao: „Neću više da budem dobar čovjek jer kad sam zao osjećam da nešto vrijedim“. Ja se ipak nadam da to nije istina. Valjda ćemo se osjećati vrijedno, ako smo dobri a ne ako smo zli. I, na kraju kad ovaj mladi čovjek kaže: „Odoh u NJemačku kući“. Mislim da sam te dvije alarmantne stvari imao snažnu potrebu da ispričam.

Ima i ona: „Gde se sekiraš tu ti je kuća“?

– Tačno je i to. Meni brat živi u jednoj dosta idiličnoj zemlji na sjeveru Evrope i često zna reći: „Gore ti je sve uređeno, znaš u sekund kad će ti doći autobus, al se ništa ne sekiraš“. On nije izgovorio tu rečenicu, ali iz tog iskustva dijaspore koji svi imamo, jer svi znamo puno ljudi koji su sad vani, nekako shvatiš da ono što njima nedostaje je sekiracija, ono što je njihova kuća i porodica.

U filmu figurira i mantra, poznata i nama u Srbiji: „Gde će nam duša, da hapsimo svoje heroje“?

– Mi imamo tu primitivnu mehaniku u kojoj, naši heroji ne mogu biti ratni zločinci i obratno. Ne želimo da prihvatimo istinu a to je veoma opasno.