Novi Nebojša Milenković, foto Manja HolodkovEgzistencijalnom saživljenošću s vlastitim delom, Slavko Matković (1948-1994) bio je najveći idealista koje je naša kultura imala.
Njegova umetnička i životna drama – niukoliko ne zaostajući, recimo, za onom Van Gogovom – svedoče o moći i nemoći umetnosti. Moj junak između termina Umetnost i Život stavlja znak jednakosti, zato naslov knjige ukazuje i na onaj aspekt života za koji se svi ponekad osećamo zakinutim. Za ono nešto što bi svakako bilo drugačije kad bismo i sami mogli da se „prilagodimo“, „zažmurimo“, „gledamo svoja posla“, „vežemo konja gde nam gazda kaže“… Moj junak na to nije pristajao. Braneći vlastitim životom, ali i ličnom i porodičnom srećom, stav kako misleći ljudi, pisci i umetnici posebno, ne smeju da budu nezainteresovani saučesnici silama destrukcije. Ovako Novi Nebojša Milenković za Danas objašnjava zašto njegova knjiga nosi naziv: „Nešto što strašno podseća na život“ – (Kratka istorija letenja u Subotici), dodajući da je ona pre svega roman o idealima.
Kroz povest o Subotici i njenoj najslavnijoj građevini, Gradskoj kući, Milenković je u ovoj knjizi ispričao priču o jednoj zemlji (Jugoslaviji), njenim vrednostima i idealima – pre svega veri da su upravo umetnost i kultura sredstva uz pomoć kojih se dolazi do lepšeg i pravednijeg društva.
Prema piščevim rečima, životna i umetnička sudbina glavnog junaka, Slavka Matkovića – umetnika, pesnika, bibliotekara i osnivača slavne neoavangardne grupe Bosch+Bosch – bili su mu povod da progovori o tome kako u vremenima destrukcije, kad dolazi do urušavanja vrednosti na kojima pristojna i uređena društva treba da počivaju, prolaze oni najosetljiviji.
Oni koji nisu spremni da se prilagođavaju. Koji odbijaju da se priklone većini u času kad ta većina postaje rušilačka rulja.
„Raspad Jugoslavije, kao jedine zemlje u koju je istinski verovao, moj junak je doživeo kao lični, porodični i umetnički slom. Istovremeno, to je priča o paralelnim realnostima, umnožavanjima identiteta (jedan od junaka knjige je i Alan Ford kao Matkovićev alter-ego), o tome da paralelno sa nama, ovakvima kakvi smo, u prikrajku uvek čeka još jedna verzija nas, kakvi smo, da su okolnosti bile drugačije, mogli da postanemo“, kaže Milenković. Prema njegovim rečima, ovaj roman govori i o subotičkim gradograditeljima, ali i njenim samoubicama, kao još jednoj od gradskih znamenitosti. O strastima, čežnjama i erosu kao telesnom ali i mentalnom iskustvu. A najviše, ovaj roman je, kako primećuje „o pisanju i čitanju, ličnostima koje, iskačući iz knjiga koje čitamo, na trenutak postaju realni akteri naših svakodnevica“.
* Ljudi su skloni da veruju da upravo umetnici menjaju svet, da li je u realnom svetu to zbilja moguće – s obzirom na to da su političari i kapitalizam skloni da u svoju korist „izvrnu“ svaku suštinsku emociju i vrednost, koja iz umetnosti proizilazi?
– Odgovoriću kontrapitanjem: zna li iko od čitalaca Danasa ko je bio predsednik Centralnog komiteta u vremenu u kom je Duško Radović ljubav prema Beogradu pretvarao u (svoj) etički kredo? Hoće li se neko za desetak godina po ičemu dobrom uopšte sećati gradonačelnika Malog i Čičića – osim što će nas na posledice „njihove“ vladavine podsećati monstruozni zločini prema Gradu, počinjeni izgradnjom Beograda na vodi ili rušenjem Železničke stanice? S druge strane, neupitnom će ostati činjenica da je upravo tada neke od svojih najboljih knjiga napisao, recimo, Dragan Velikić. Zato, ako govorimo o vrednostima, banalnostima svakodnevice uvek treba suprotstavljati ono što predstavlja ostavštinu za večnost.
* Nakon što ste osudili to što su Sergej Trifunović i članovi PSG pevali četničku pesmu, usledili su žestoki napadi i pretnje na Vaš račun. Šta je to u našem društvu što tako žestoko favorizuje desnicu i kako smo od naroda koji su veličali bratstvo i jedinstvo postali „bratoubice“, otkud tolika mržnja?
– Plašim se da smo se kao društvo već toliko privikli na mržnju da je ponekad čak i ne primećujemo. Uostalom, kao sredstvo obračuna sa svima koji drugačije misle, ona se ovde generiše sa samog vrha države.
* Mislite na predsednika?
– Naravno. I na njega i na premijerku. Tu vrstu političke i lične oholosti koju njih dvoje sebi dopuštaju nijedan vladar koji vodi računa o posledicama sopstvene vladavine sebi prosto ne sme da dopusti. Kada mržnju proizvedete u „princip“ vladanja, pitanje je dana kada će se ona okrenuti i protiv vas samih. Ovde već odrastaju čitave generacije koje su vaspitavane na mržnji i prostaštvu kakvom u našoj istoriji gotovo da nema presedana. Rehabilitacija četništva, započeta još za mandata predsednika Tadića, samo je vrh ledenog brega. Istovremeno, kao da se stidimo tradicije antifašizma kao jedne od svetlijih stranica istorije koje uopšte imamo. Stvar je zapravo sasvim prosta: ako se ne suprotstavljamo zlu – ono će stalno da raste!
* Kritikujete vlast i opoziciju, u čemu vidite rešenje?
– Ne bih rekao da jednako kritikujem, već ih pre vidim kao deo iste parapolitičke kaste koja je potpuno razorila društvo i sve njegove institucije. Rešenje je, po meni, u artikulisanju jasne građanske, vrednosne i civilizacijske alternative koju, postaje očigledno, postojeća politička oligarhija naprosto nije u stanju da ponudi.
* Poznati ste i kao borac protiv izgradnje Novog Sada na vodi, znači li to da izlaz vidite u aktivizmu?
– Upravo tako. Aktivizam i građanska solidarnost jedino je što nam preostaje. Najveće patriote koje danas uopšte imamo su ljudi koji se svakodnevno bore za spas naših reka. Naših šuma. Koji se suprotstavljaju zulumu javnih izvršitelja ili urbanističko-političkoj mafiji koja kidiše na naše gradove. Budućnost zato pripada onoj političkoj snazi koja na projektu opšte društvene solidarnosti uspe da okupi upravo ove ljude. Ako kao društvo za to ne budemo sposobni – onda ćemo jednostavno nestati. Sve ovo možda zvuči utopijski, ali, odreknemo li se utopije, šta nam uopšte preostaje!?
* Nedavno ste na Danasovo „pitanje dana“ povodom otkrivanja spomenika despotu Stefanu Lazareviću ironično odgovorili: „Samo nam je on falio.“ Izdvojte još neka dela iz ove „edicije“ spomenika. Kakvim obeležjem odišu, šta ostavljaju kao poruku i kako menjaju, ako uopšte menjaju, ukuse budućih generacija?
– Uh, za to bi nam već trebao čitav broj vaših novina. Po banalnosti svakako prednjače groteskni lutak koji bi trebalo da predstavlja Teslu na beogradskom aerodromu, troglavi Konstantin na niškom keju ili zgužvani Pupin i Vasa Stajić nasađen na stenu u Novom Sadu. Po ideološkoj konfuziji, recimo, Ruski car preko puta srpske Skupštine ili Kralj Petar na Trgu republike u Novom Sadu. Po štetočinstvu ipak prednjači spomenik diktatoru Alijevu u Tašmajdanskom parku lociran preko puta kineskog Milorada Pavića. I tako redom… Zapravo je mnogo teže pronaći pozitivne primere. Poruka je da smo se pokazali potpuno nedostojnim sopstvene istorije i tradicije u meri u kojoj se možemo zapitati jesmo li danas zaista onaj isti narod kom su pripadali velikani kojima na ovaj način „odajemo počasti“.
* Za kraj, šta mislite o spomeniku ubijenom premijeru dr Zoranu Đinđiću čije se podizanje najavljuje od 2017?
– Rešenje mi je prilično nejasno, ali hajde da to ostavimo po strani pošto je mnogo veći problem u upotrebi, odnosno zloupotrebi ovog spomenika. Aleksandar Vučić i čitava njegova svita, po više osnova i iz milion razloga, apsolutno su nedostojni toga da budu oni koji će inicirati i otvoriti spomenik prvom, za sada i jedinom, demokratskom i reformskom premijeru kog smo u novijoj istoriji uopšte imali. Zbog toga mislim da smo kao građani dužni to da sprečimo!
Novu knjigu kao da je neko drugi pisao
– U romanu o Matkoviću ostvario sam sopstveni ideal knjige koja deluje kao da ju je paralelno pisalo više različitih pisaca. Pišući ga ravno petnaest godina za svako poglavlje nastojao sam da pronađem drugačiji postupak. Nova knjiga, uslovno rečeno, biće nešto klasičnija, s tim da će delovati kako ju je napisao sasvim drugi pisac. Proces pisanja sam uglavnom okončao, sad mi, recimo do kraja godine, sledi teži ali izazovniji deo zasnovan na brisanju, kako čitaoci ne bi bili osuđeni na svaku banalnost koja mi padne na pamet – ukazje Milenković najavljujući novi roman i otkriva „da je tema istorijsko-erotska, ispričana kroz priču o jednom nesvakidašnjem ljubavnom trouglu koji vremenski locira u period s početka opsade Sarajeva, a završavam u danu u kom je ubijen Zoran Đinđić“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
