Foto: Andrijana PajovićSredinom devedesetih igranjem predstave „Sonet bez naslova“ u Kulturnom centru Rex nastalo je Plavo pozorište, nesvakidašnje po svom karakteru i konceptu, antropološkog tipa, sa jezikom nekarakterističnim za klasični teatar – takozvano laboratorijsko pozorište.
Iako se ne bavi simbolikom u svom radu, njegov naziv simbolički aludira na dubinu i beskraj, uz krug – grafički znak za plavu boju.
NJegovi osnivači su reditelj Nenad Čolić i Ivana Čolić, scenografkinja i kostimografkinja, a ekipa okupljena oko Plavog pozorišta kreira jedinstvenu pozorišnu trupu.
Za nepunih trideset godina postojanja, Plavo pozorište je, kao i naše društvo, pregrmelo mnoge teške momente, za vreme bombardovanja njihove intenzivne radionice važile su za vid spasa u tim vremenima. Mnogo ljudi je u tom periodu dolazilo, i mnogo njih ostajalo u pozorištu, a među njima su i naše sagovornice Maša Jelić, glumica i pedagoškinja u Plavom pozorištu i Dubravka Vujinović, operativna direktorka ovog pozorišta. One nam donose priču o ovom jedinstvenom „teatru“.
Sagovornice nam ukazuju da je esencija nastanka ovog teatra bila ta nezavisna scena koja je devedesetih bila snažna i okupljena oko REX-a i CZKD-a, i koja je privlačila mlade ljude.
Tako Plavo pozorište i dan danas okuplja mlade kako bi ideju savremenog pozorišta sa otvorenim pogledom na svet oko sebe prenosilo i širilo.
Ono je zasnovano na tradiciji Ježija Grotovskog i njegovog Teatar Laboratorijuma i Euđenija Barbe i njegovog Odin teatra, gde su se i članovi ovog pozorišta edukovali i pohađali programe sa glumcima iz Odin teatra, koji još uvek rade, i Teatra Laboratorijuma – dok su glumici ovog pozorišta bili živi, pošto je u pitanju starija garda.
Maša i Dubravka objašnjavaju da se ta tradicija naziva laboratorijskim pozorištem i istražuje pozorište kao mediji – njegovu esenciju u centru čije pažnje stoji čovek – izvođač, kao i njegove mogućnosti. Iz tog razloga postavljanje klasičnih književnih drama nije ono čime se ova ekipa kulturnjaka bavi.
– Ono što se događa na sceni je – sada i ovde – ne interpretacija dramskog dela, već zapravo događaj. Primera radi, to je i suština hepeninga, razlika je u tome što je pozorište na kraju uvek struktuirano, precizno, komponovano – pojašnjava Maša koncept predstava.
Obično se na samom početku postavi pitanje i da odgovor, kaže ona i dodaje da se njihove predstave ne postavljaju linearno, jer je, kako podseća, pozorište nastalo iz rituala, te taj koncept filtriraju u današnje uslove. Glumac ima ulogu komunikatora, gledalac rezonuje, ali dele jedan događaj, dele neko vreme, razmenjuju sadržaj u datom trenutku.
– Nikad nam publika nije negde daleko u šesnasetom redu, uvek smo u istom nivou, uvek je gledalac blizu i postoji kontakt. Glumci, na način blizak nadrealizmu, stavljaju ekspresije u zadatu temu, postoje dramatuški odnosi, ali ne po zakonima naracije. Jedan od naših uzora, Antonen Arto, govori o pozorištu metafizike, i taj metafizički način komunikacije predstave proizvodi puno čitanja. Deluje se kroz interakciju, ritam, intenzitet i slike koje su vezane za temu – pojašnjava Maša.
Sagovornice ističu da je za rad Plavog pozorišta bitna tehnika (veština) koja ima dva aspekta: prvi je komunikacija, ekspresija, rad na intenciji, inicijativi, energiji, prisustvu – sve ono što određuje scenski kvalitet. Drugi aspekt je otvaranje pristupa pozorištu kao mestu ličnog izraza, iskaza/komunikacije lične potrebe. Ne Šekspirove, već potrebe učesnika u činu.
– Trudimo se da proizvedemo doživljaj, dubinski impakt tako da se glumcima, publici, generalno učesnicima, posle nekog vremena pojavljuju slike, konkretno pitanja o sopstvenom životu u korelaciji sa tom nekom društvenom stvarnošću – dodaju sagovornice.
Funkcija njihovih predstava jeste da se „protrese mozak“, da se posmatrača/učesnika ostavi u pozitivnoj zbunjenosti iz koje može doći do sopstvenih zaključaka.
– Uvek postoji više slojeva čitanja, obično ljudi kažu – moram da dođem ponovo i stvarno se vraćaju. Ova vrsta pozorišta se gleda više puta, jer čovek svaki put sebi postavi druga pitanja, stekne druge impresije, drugi sadržaj dođe do izražaja – kaže Maša.
Dubravka dodaje da su predstave u vezi sa aktuelnim i životnim pitanjima, pre svega nas samih i sredine u kojoj živimo.
A teme predstava su široke – od utopije i kako živeti utopiju, tu su pitanje slobode, socijalizma, komunizma, ženska prava, Holokaust, kao i antiratna tematika kojoj se, kaže Dubrovka, često vraćaju zato što svet u kome živimo nameće to kao potrebu. Ona navodi da je jezik predstava uvek kroz ironiju i humor, kao i u realnom životu, jer je na taj način lakše da se neke teške stvari percipiraju. Teme budu i osobe iz istorije umetnosti ili književnosti, kao i njihova dela, autori poput Virdžinije Vulf, Franca Kafke, Dostojevskog, Hemana Hesea, Hane Arent…
Kao primer navode predstavu I PSYCHI TIS ANTIGONIS, u režiji Nenada Čolića, reditelja Plavog pozorišta, koju su radili po eseju Virdžinije Vulf „Tri Gvineje“ koja se direktno bavila pitanjem rata.
– Delo preispituje mogućnost zajedničkog zaustavljanja rata, ali da bi došlo do toga, prethodno razmatra poglede na naše razlike, na zasluge muškaraca, žene. Kroz celo žensko pitanje, Virdžinija uzima Antigonu kao paradigmu mira, miroljubivosti, nasuprot recimo Hristovom mučenju, paradigmi muškog sveta. Mi se kroz spoj svega toga pitamo kako da sprečimo rat, što je samo po sebi apsurdno, jer je nemoguće. Tako da se istovremeno bavimo ženskim pitanjima, patrijarhatom, ratom, uvezujući sve to u sadašnji trenutak – pojašnjava Maša.
Ona podvlači da je u srži i centru interesovanja uvek ljudsko biće i njegova konfrontacija sa društvom, odnosno pitanje kako pomiriti individuu i društvo. Time bi moglo da se opiše njihovo svekoliko interesovanje, a funkcija ovog pozorišta je da nas u datom trenutku života osnaži.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
