Ples sa vukovima na satelitu Pandora

Budući da „zilotski“ izbegavam taj tip filmske zabave, ne mogu da tvrdim iz kog razloga je u poslednjih par godina 3D tehnika manje zastupljena, ali sam siguran da nije u pitanju ono što meni ponajviše smeta.

Naime, moglo bi se reći da je nemi film do vrhunca izazivao gledaočevu maštu, budući da je valjalo nadomestiti zvučno-vizuelni manjak informacija. Dolaskom zvuka, ali i dalje preko crno-bele slike, potrebna mašta je bila nižeg intenziteta.

Možda se pitate, kao i ja, „da li se zaista gledalac, dok je pratio neki narativno zahtevni ‘noar’, bavio razmišljanjem da li Hemfri Bogart nosi braon ili teget odelo?“.

Naravno da nije, ali je manjak čulne senzacije dovodio do za gledanje ključnog elementa podsvesti koja divlja u svim neočekivanim pravcima.

Tako dobijena magičnost se eksponencijalno gubila putem tehnologije koja je prelazila sledeće etape.

Na koncu, stigli smo do trodimenzionalnosti koja je, navodno privlačeći nas ka eskapističkoj iluziji, zapravo vršila suprotni proces pretvarajući nas u uslovljene automatone što satima prate svoje nežive simulakrume.

Koliko god je „Avatar“ bio značajna tačka u razvoju filma, sa strane tematskog konteksta, pak, nije se odmakao dalje od „Plesa sa vukovima“ iz 1990. godine.

Naviji sa Polifemovog satelita Pandora su, dakle, zauzeli dramaturško mesto Sijuksa sa teritorije današnjeg Kanzasa, i navodno civilizovani gledalac je usmeren ka navijanju za neprijatelje istorijskog progresa.

Lako je danas, kad svi nepovratno postajemo cinici, gledati sa visine na „Ples sa vukovima“.

Pri tome zaboravljamo da se radilo o časnom, neproračunatom filmu, nastalom tako što je Kevin Kostner gotovo kidnapovao pisca romana dok mu ne isporuči iskren scenario, bez razmišljanja o zadatih sto dvadeset stranica ili četvoročinskoj strukturi.

Priznajem, subjektivno sam slab na taj film koji sam gledao u bioskopu sa jedanaest godina, plakavši na svim za to namenjenim mestima, i pretvarajući se, kada su Sijuksi konačno krenuli u napad na američku vojsku, zajedno sa ostalom publikom, u Miju Aleksića sa kraja „Maratonaca“. „Zgazi onoga tamo!“ se u svima nama parafraziralo u unutrašnji glas koji je od filma tražio da usliši zahtev – „Zakolji onoga tamo!“.

Nastavak „Avatara“ golica istorodne gledaočeve emocije, nakon što je DŽon Danbar iz „Vukova“, tj. ovde, marinac DŽejk Sali, kako se to u vreme kolonijalizma govorilo, postao jedan od izgubljenih, „gone native“ osvajača.

Verovatno preterujem sa paralelama, ali ne mogu da se otrgnem scenarističkoj derivativnosti koja, recimo, na mesto bizona, ubijanih samo zbog krzna i jezika, postavlja petstotonske kitove sa Pandore, tamanjene samo da bi se iz njihovog mozga iscedilo nekoliko litara za ljude podmlađujuće tečnosti.

Elem, DŽejk sada ima svoju, urođeničko-avatarsku porodicu, i predvodi pleme koje se opire korporativnim nasilnicima sa umiruće Zemlje.

Zlikovac je takođe recikliran, ali ovog puta iz prvog „Avatara“, kao Navi kopija pogane ljudske vojničine koju je tumačio za takve likove stvoreni Stiven Lang – njegov pukovnik Kravič je, u nedostatku bolje ideje, vraćen iz mrtvih u novom obliku.

Film sam gledao u društvu svog osmoipogodišnjeg ženskog potomka, i nekoliko puta sam morao da pokušam da odgovorim na razumno pitanje: „Zašto jure baš njega?“, tj. zašto je DŽejk Sali toliko bitan da je epicentar vojnoindustrijske potere?

Jer, koliko god je slasno uhvatiti i pravdi privesti izdajnika, postavlja se pitanje čemu sav trud kada narečeni izdajnik želi da mirno sačeka kraj života u nekom od zabačenih kutaka satelita, a okolo je 99,9% ostale teritorije za eksproprijaciju i uništavanje prirode.

Nije li to priključivanje emocije namerama osvajača upravo u neskladu sa podelom uloga koja Navije definiše kao nosioce duhovnosti a ljude kao hladne izvršioce ekonomskog interesa? Drugo pitanje koje je usledilo negde oko dve trećine priče bilo je „Ko je glavni lik?“, i ponovo nije bilo lako odgovoriti.

Da li je to DŽejk Sali, ili onaj kolektivni puk iz „Seoba“? Kameron i njegovi scenaristi su se odlučili za članove porodične jedinice kao ravnopravne nosioce linija radnje, što bi u teoriji valjalo da dovede do nekoliko shodno tome ravnopravnih gledaočevih identifikacija tokom završne, polusatne akcije.

Usput, pre desetak godina u đubre je bačena cela prva ruka scenarija, što je objašnjeno „manjkom neočekivanosti“.

Teško je i u ovoj, završnoj verziji, locirati tačke narativnog prestrojavanja, pa ipak, nekom alhemijom film tokom tri sata trajanja ostaje sa prave strane granice dosade. Možda je, jednostavno, previše vizuelno privlačan, sa osnovnom fabulom kojoj je imperativ da ne ometa sliku, te pomenutim razigravanjem zdrave ideje „Plesa sa vukovima“ u novom okruženju.

Počeo sam sa tehnologijom, pa ću i završiti do sada neviđenom simbiozom digitalnih likova i stvarne površine vode, što je bio i trenutak kada sam pomislio, „ovo je neverovatno“ – uz to i trenutak kada je iluzija postala istina, sa nestankom sve magije koju je do tada krila.

Moj unutrašnji fatalista bi rekao da je „Avatar: Put vode“ ona granica koju je DŽon Danbar iz „Plesa sa vukovima“ „hteo da vidi, pre nego što nestane“, tačka u kojoj umire film kakav smo nekada poznavali. Kako god, dete je uživalo (sada ćemo, ajoj, morati da gledamo i prvi deo), a to je, rekao bih, bitnije od mračnih, sredovečnih misli na temu smrti umetnosti.