Ploča o Šabanu Bajramoviću je moja diploma

Eva Salina je iz Santa Kruza u Kaliforniji, etnomuzikološkinja i „narodna pevačica, a ne džez pevačica, kako me predstavljaju“, i snimila je album posvećen kralju balkanske romske muzike Šabanu Bajramoviću. Album je nazvala „Lema, Lema“ (Uzmi me, uzmi), po jednoj od starih Šabanovih pesama. U Beogradu se ova tridesetdvogodišnjakinja obrela zbog gostovanja na koncertu posvećenom Šabanu u okviru Mikser festivala „Sensitive society“.

Sedimo na gajbama piva u dvorištu ispred Mikser hausa u Savamali, preko puta glavne zgrade Beograda na vodi i taman smo počeli razgovor, kad baksuzluk, diktafon crkao… Istrošile se baterije. Pokušavam sa mobilnim, ali ni on neće da radi. Eva vadi svoj telefon…

– U osnovi ja sam narodna pevačica, a ne džez pevačica kako me često predstavljaju – priča Eva i dodaje da je odrasla u malom gradu u Kaliforniji i da je sa osam godina čula muziku sa Balkana, pošto su njeni roditelji (porodica njenog oca došla je u Ameriku iz Poljske i Ukrajine, i svi su Jevreji, dok porodica njene majke potiče iz Holandije i Irske) kreativni ljudi, arhitekte, vizuelni umetnici.

– Roditelji mog oca su Jevreji i ohrabrivali su me da se bavim muzikom, ali jevrejskom. Međutim, ja sam bila zainteresovana za muziku, ali ne i za veru. Neko mi je dao traku sa pesmama na jidišu i roditelji su me podržali da naučim te pesme. U našem komšiluku je bila neka Amerikanka koja je predavala balkansku muziku. Učila je iz raznih izvora godinama, svirala je harmoniku i tamburu, a moji roditelji su pomislili da je to baš kul i da bih mogla da budem zainteresovana za časove kod nje. Onog sekunda kad sam čula tu muziku, potpuno sam se promenila, a kao dete samo idete dalje i ne pravite neke razumne odluke – kao, da li to ima smisla i da li je to dobra ideja ili ne i da li to ima neke veze sa mojim nasleđem da pevam balkansku muziku.

* Ostali ste verni balkanskoj muzici i danas?
– Jeste, 25 godina kasnije, čitav moj život je zasnovan na balkanskoj muzičkoj tradiciji. Naravno, i dalje pokušavam da nađem mesto za svoju umetničku interpretaciju i glas, ali i da ispoštujem tradiciju balkanske muzike i jezika. Godinama putujem kroz mnoge zemlje Balkana. Bugarska tradicionalna muzika mi je neka vrsta tehničke osnove, a posle američke, imala sam bugarsku profesorku tradicionalne muzike sve do 13. godine. Sa 12 godina otišla sam u Bugarsku na šest sedmica i naučila mnogo o jeziku, a naučila sam i da čitam i da pišem ćirilicu, kao i da razumem kulturu muzike koju volim. Kada sam se vratila u Ameriku, bila sam još zainteresovanija da proširim razumevanje balkanske muzike. To je bilo 1997. godine, kada je u Ameriku došla Esma Redžepova da predaje nedelju dana u muzičkom kampu.

* Upoznali ste Esmu?
– Da, tada sam upoznala Esmu i od nje naučila neke starije verzije pojedinih pesama. Ona se posle vratila već naredne godine, ali od tada, od 13. godine, moja ljubav i interesovanje prema romskoj muzici je potpuno eksplodiralo.

* Da li ste se sreli sa Esmom, pošto i ona učestvuje na festivalu?
– Nismo uspele da se sretnemo, ali se nadam da ćemo se sresti. Otići ću na njen koncert. Nismo se videle 14 godina, ali je fenomenalno što smo obe na istom mestu. Prošlog meseca smo bile u Istanbulu u isto vreme, ali smo imale koncerte u različitim dvoranama, a sada smo na istom festivalu u Beogradu. Imam mnogo poštovanja za ono što je ona postigla i učinila za romsku populaciju i muziku i to samo svojim neverovatnim glasom. Naravno, slušajući nju, zapitala sam se ima li još koga od muzičara. I sledeći koga sam našla bio je Šaban Bajramović.

* Da li ste se zainteresovali za njega jer je njegov glas potpuno jedinstven, kao i interpretacija?
– Naravno, ali ne samo to. NJegove pesme i nastup su bili neverovatni, ali je pre svega njegova sloboda bila inspirišuća za mene, naročito kako sam odrastala i kako sam učila da tražim slobodu u svom glasu. Nekako sam oduvek intuitivno znala da je najvažnije da budeš ono što jesi, bez obzira na to šta pevaš. Ne možeš da imitiraš nekoga, to ubija. Do 2007. sam živela u NJujorku i radila sa raznim bendovima i putovala u Srbiju nekoliko puta gde sam predavala balkansku muziku u raznim radionicama i odlučila sam da je sad pravo vreme da posvetim vreme i uložim novac u pravu ploču. Nisam želela da uzmem jednu pesmu iz Makedonije, jednu iz Bugarske ili Srbije i napravim miš-maš, pa sam pomislila da bi bilo dobro da napravim posvetu, ali ne nekom ko je još živ. To bi bilo neobično, pošto bi rekli – eno ga tamo, zašto peva njegove pesme? Ali bilo je već skoro pet godina kako je Šaban preminuo i niko mu nije odao počast kroz muziku, pa što da ne. Bio je komplikovana i zanimljiva ličnost, imao je ogroman repertoar, a kao mlada žena nisam čula ništa slično kao što je Šaban i nema načina da ga imitirate. Pomislila sam da bi to bio odličan način da mu se oda počast, a i da pronađem nov način da se izrazim.

* Koliko ste radili na ploči?
– Tri godine. Posle nekoliko meseci otišla sam na festival u Surdulicu preko leta. Bila sam na festivalu u Austriji i mom prijatelju Ćerimu Bećiroviću, koji je trubač, otpevala sam neke Šabanove rane pesme. On je onda rekao – čekaj, ovo je odlično i niko to nije dosad uradio. Bila sam jako srećna što imam tako pozitivan odgovor od nekoga ko je iz Vranja, iz te tradicije, pa sam se vratila u NJujork i počela da snimam.

* Šta ste rekli muzičarima, kako da sviraju balkansku muziku?
– Rekla sam im da ne pokušavaju da je imitiraju, jer neće zvučati kao oni, nego da budu svoji i da sviraju na svoj način. Za mene je bio veliki izazov da premostim muzičko-jezičku barijeru, ali kada smo počeli da snimamo, imala sam utisak da nešto nedostaje.

* Šta se onda desilo?
– Stigla mi je poruka niotkuda, od Ekrema Mamutovića, koga znam iz Vranja i koji mi je rekao da je čuo da snimam ploču i da bi rado bio deo projekta, ako se slažem. Rekla sam – što da ne, jer od ovoga nikada nećemo zaraditi neki novac, a to i nije bila ideja, nego da se uradi nešto za našu dušu, iz ljubavi i za Šabana. Na neki način ovo je bila moja diploma.

* Da li ste bila na nekoj romskoj svadbi?
– O, naravno! Bili smo na ceremoniji poznatoj kao Blaga rakija. Spakovali smo ceo studio, mikrofone, a moj prijatelj LJuba Živkov, novinar Vremena, pomogao nam je da nađemo Šabanove izdavačke kuće i sredimo sve oko autorskih prava. Bili smo u Sokoju i rekli su nam da sve Šabanove pesme poseduje kompanija sa Menhetna!

* Kako sad pa to?
– Oni su kupili katalog njegovih pesama na kraju. Mislim da je Šaban prodao to nekim ljudima. Zato smo i kontaktirali Šabanovu suprugu Milicu i pomišljala sam čak da joj odnesem i jare (smeh) da bi mi dozvolila da snimim njegove pesme, jer je to zaista bilo jako važno za mene kao čoveka. Znate, kad sam otišla u Vranje, prvo smo se okupili, onda smo jeli i pili, razgovarali o porodici, prijateljima, a tek onda o poslu. To je veoma važan deo tradicije za mene, kao – kako si, kako ti je porodica… jer treba da se upoznamo kao ljudi pre nego što počnemo da radimo. To sam naučila od ljudi sa Balkana. To nije američki koncept. Razgovarali smo o pesmama, ali uz dosta dunjevače (smeh), ali je nestalo ega… Prešli smo u Ćerimovu kuću u Pavlovcu i od jedne sobe napravili studio tako što smo stavili ćebad na zidove i prozore, a sva deca i ostali su se obeležavali Vasilicu, pa nije bilo mnogo posla za muzičare i iskoristili smo to, pa smo tri dana snimali pesme. Tada je sve dobilo svoj pravi smisao.

* Kako si izabrala pesme?
– Odslušala sam skoro celokupnu Šabanovu diskografiju, preko Jutjuba, ali i sa starih kaseta. Odlučila sam da pevam samo njegove pesme na romskom, jer imam prijatelja koji mi je pomogao da razumem reči pesama da bih mogla da znam šta pevam. Primetila sam da u pojedinim delovima pesama postoji jaka tenzija između reči, melodije i ritma. Nekad je melodija jako vesela ali su reči veoma tužne i mislim da je ta tenzija divan pokazatelj da život nije samo jedno osećanje. U jednom momentu duva povetarac, onda sam gladna, zatim pomislim na moju mamu, a onda evo nas kako lepo razgovaramo! I sve je to istinito, stvarno… Dakle, možeš biti i srećan i tužan i ljut, a sve je to prisutno u Šabanovim pesmama, ali je baš to posebno u romskim pesmama gde ima tako puno divnih kontrasta melodije i teksta, a što mi je dalo dosta materijala i pomoglo da kroz svoje iskustvo pronađem iskrenost. Od nekih pesama sam odustala.

* Od kojih?
– Geljam dade. (U tom momentu je prišao konobar i odneo nam jastučiće, jer se spremala oluja, pa smo ostali da sedimo na golim gajbama) Našla sam pesmu „Zvonija marena“ (Kada zvona zvone) iz sedamdesetih i jako mi se svidela, pa sam odlučila da je snimim. Pošto su sve pesme bile žive, igračke, trebalo nam je nešto drugo, pa je Peter Stan, s kojim često pevam u duetu, odlučio da to i snimimo.

* Zašto ste izabrali naziv albuma „Lema, Lema”?
– Nazvala sam album „Uzmi me, uzmi” jer sam želela da ljudi mogu da to izgovore, da ne bude nešto sa slovom j ili sa đ. Očevo prezime je Primak, ali ga ljudi izgovaraju Primek. Ali Eva Salina je isto gde god da odem. Ali dopalo mi se da bude „Lema, Lema“, kao uzimanje i primanje, davanje, kao iskustvo, život.

* Da li ste poslali album Milici Bajramović?
– Nisam, ali bih volela. Petar Stan, harmonikaš, organizovao je bend kada je Šaban dolazio u NJujork. Planirali smo da kontaktiramo Milicu nekoliko puta, ali je bila u Holandiji sa ćerkom.
Vetar je zatim počeo jako da duva, a začula se i grmljavina, prve kapi su se strmoglavile, pa smo zbrisali u prostorije Miksera da bismo završili razgovor. Dok prelazimo ulicu preko tramvajskih šina kažem Evi da nikad ne pokušava da snimi Šabanovu pesmu „Sajbija“. Gleda me iznenađeno i pita zašto. Odgovaram da od toga ne može bolje i da je ne treba skrnaviti. Eva objašnjava da oko Šabana ima dosta legendi i priča, da se govorilo da je želeo da bude plaćan samo u zlatu.
– Ali, to je kao i sve oko njega – da li je čovek ili je mit? A Šaban Bajramović je bio sve to – zaključuje Eva.

CD „Lema, Lema” se može kupiti u http://www.triumviratemusic.com/, a više o projektu na www.evasalina.com

 Romske svadbe

* Da li ste pevali na romskim svadbama?
– Samo na jednoj i to u Bugarskoj. To je za mene jako komplikovano, jer imam dosta prijatelja u makedonskoj romskoj zajednici u NJujorku, pa mi često govore da bi trebalo da pevam s njima. Problem sa mnom je što sam zainteresovana samo za stariji repertoar i stare pesme, a ljudi za svoje svadbe žele nove i popularne pesme. Mene zanimaju pesme iz sedamdesetih-osamdesetih… iz vremena veselih Roma, Šabana.