Plodovi gneva: Originalna izmena perspektive

Zbog oštre društvene kritike koju roman Plodovi gneva figurativno otelovljuje, Stajnbek je proglašen subverzivnim piscem i dobio je pretnje smrću. Stajnbekov bestseler je kasnije nagrađen Pulicerovom nagradom, po njemu je snimljen i film, a 1962. autor je ovenčan Nobelovom nagradom za književnost.
Roman se fokusira na sudbinu grupe američkih klimatskih izbeglica u vreme Velike depresije. Tokom uzastopnih godina katastrofalne suše, poznate kao Dust Bowl, mnogi farmeri su izgubili žetvu, te više nisu bili u mogućnosti da plaćaju zakupninu za svoju zemlju. Tokom 1930-ih, stotine hiljada njih napustilo je svoju domovinu i krenulo u Kaliforniju, navodno ”obećanu zemlju”, udaljenu 2.000 kilometara. Osiromašena zemljoradnička porodica Džoad iz Oklahome takođe kreće u dugu i napornu potragu za poslom i novim životom. Ali umesto toga očekuje ih samo eksploatacija, glad i ksenofobija.
Stajnbek je napisao ovaj roman stoleća duboko dirnut bedom koju je dokumentovao u izbegličkom kampu i sa ciljem da izazove gnev zbog društvenih i političkih nepravdi uslovljenih ekonomskim poretkom i uništavanjem životne sredine.
Tom Džoud, mladić nedavno pušten iz zatvora, vraća se svojoj porodici samo da bi otkrio da je njihova farma zaplenjena zbog dugova. Porodica je primorana da napusti svoju kuću i nada se boljoj budućnosti u Kaliforniji, privučena obećanjima o poslu u reklamama. Porodica Džoud (uključujući baku, dedu, roditelje, braću, sestre i trudnu Rouz iz Šerona) pakuje sve što imaju u kamion i započinje dug i težak put ka Kaliforniji. Putovanje je puno opasnosti, fizičkih i emotivnih izazova. Usput sreću druge izbeglice koje takođe traže posao i bolji život. Nekoliko centralnih motivacionih linija romana deo su dramaturške adaptacije. Na putu umiru deda i baka, dok ostatak porodice postaje sve obeshrabreniji. Porodica dolazi do Kalifornije, ali otkriva da su obećanja o poslu i dobrom životu bila obmana. Radnici su masovno eksploatisani, a plate su mizerne zbog velike konkurencije. Džoudovi prolaze kroz različite izbegličke kampove, gde je život težak i uslovi nehumani. Tom se uključuje u radničke proteste nakon što upoznaje bivšeg sveštenika Džima Kejsija, koji predvodi borbu za bolje uslove rada. Kejsi je ubijen tokom jednog sukoba, a Tom ubija njegovog ubicu, nakon čega je primoran da se krije. Porodica se postepeno raspada pod pritiskom siromaštva, gladi i gubitaka. Mada nastavljaju da se bore za opstanak, život postaje sve teži. Kraj romana je snažan i simboličan. Nakon što porodica ostaje bez hrane i skloništa, Rouz iz Šeron, koja je izgubila dete, doji čoveka na umoru u napuštenoj štali kako bi mu spasila život. Ovaj čin predstavlja vrhunski gest humanosti i saosećanja uprkos beznađu.
Roman istražuje teme siromaštva, eksploatacije radnika, nejednakosti i borbe za dostojanstvo. Takođe kritikuje kapitalistički sistem koji stavlja profit iznad ljudskih života. Stajnbek u isto vreme slavi snagu ljudskog duha i solidarnost među potlačenima.
U svojoj produkciji, režiser Maks Lindeman prati porodicu Džoud na putu sa ostalim izbeglicama i ispituje političke okolnosti koje su danas dostigle globalne razmere. Paralele sa današnjom klimatskom krizom i pokretima izbeglica su evidentne. Lindeman ne mora i ne nastoji da ovo posebno obeleži na sceni. Umesto toga, odlučio je da na scenu postavi narativ za koji se čini da ga prožima suša Oklahome. On održava vremensku distancu, porodica Džoud je napolju u kariranim košuljama i pantalona sa tregerima, teškim suknjama (kostimi: Eleonore Carriere). I tako je ova inscenacija pogled unazad, ali i u sadašnjost.
Scenografija Marlen Lokman je posebno poglavlje ove predstave. Ona kombinuje realističnu postavku sa ogoljenjem sredstava. Središte scene dominira kružnim horizontom. Pre toga, odvijaju se pojedinačne scene, na primer kukuruzno polje koje se uzdiže odozdo, šematski automobil, korito reke. Ili se ponekad šator ili benzinska pumpa spuštaju sa tavanice. Bina je opsegom udvostručena. Kamera uživo snima minijaturni svet i slike se prenose na veliki kružni horizont. U pozadini se vide maska i kostimi, a time i pripreme pred izlazak na scenu glumaca. Ovde se pred našim očima ”zbiva pozorište”, planira se efekat ”oneobičavanja” u brehtovskom smislu.
Gotovo tri sata pozorišta zaslužuje pohvalu kako za inventivnu inscenaciju, tako i za dramaturška rešenja. Ansambl je izvanredno uigran, oprema, uključujući i video snimke, fasciniraju tehničkom usklađenošću.
Režiser Lindeman se manje bavi empatijom, a više odnosima i prepoznavanjem veza i njihovim razumevanjem. Glumci postojano ”izlaze iz svojih uloga” da komentarišu događaje sa strane, kao hor u antičkoj tragediji, i da ih plasiraju u šire kontekste. Ovo je originalna izmena perspektive što je literarnoj podlozi romana dodalo kongenijalnu dramsku adaptaciju.