Po definiciji sam autsajder

Jedni su film ocenili kao mnogo dobar, drugi su rekli „limunada“, a neki misle da je „previše šminkerski“. U svakom slučaju bi ga trebalo videti i čuti budući da je danas malo filmova s ozbiljnim saundtrekom. U ovom doduše dominira repertoar poljske narodne muzike i folklornih igara, a nekom će biti zanimljivo da čuje Svilen konac, kao i kako etno numera može da preraste u solidnu džez stvar. Glumci su odlični plus prelepi na starinski način – Tomasz Kot, kao poljska varijanta Gregori Peka, i Joanna Kulig, fatalni tip plavuše. U filmu, oni su ljudi različitog porekla i temperamenta koje je sudbina fatalno spojila. Pratimo njihovu strastvenu ljubavnu priču smeštenu u vreme hladnog rata tokom 1950-ih u Poljskoj, Berlinu, Jugoslaviji i Parizu. „Hladni rat“ opisuje nemoguću ljubav u nemogućim vremenima, a reditelj ga je posvetio svojim roditeljima.

* Da li vam je bilo teško da ogolite sopstvena osećanja praveći film posvećen roditeljima i njihovom uzajamnom odnosu?

– Film baš i nije o mojim roditeljima. U početku sam bio inspirisan njihovom turbulentnom ljubavnom pričom, ali sam se postepeno radeći na filmu udaljavao od nje i glavne junake oslobodio tog bagaža. Moj otac je bio doktor, a majka balerina, a ovaj par u filmu, oni su muzičari. Pevačica Zula i direktor folklornog ansambla s predratnim manirima, sofisticiranog ukusa, elegantan i osećajan…

* Pretpostavljam da ste razmišljali o roditeljima kad ste radili na filmu?

– Ne dok sam snimao. Više sam brinuo o tome kako da rešim stvari na licu mesta. Kad snimate, imate toliko mnogo tehničkih problema koje treba rešiti da ne razmišljate ni o čemu drugom osim o tome.

* Roditelji su važni za naše živote ili mislite drugačije? Postoji li nešto bitno što ste od njih naučili?

– Naravno da su važni na početku, na kraju, ali ne toliko „tokom“. Oni su bili ceo moj svet budući da sam jedinac. Do trinaeste-četrnaeste godine vi ste sve ono što predstavljaju vaši roditelji, njihov projekat, a onda ih u adolescentskom dobu najednom odbacite. Sve što jesam je od njih tako da nemam distancu s koje bih mogao da kažem dobio sam ovo ili ono od njih. Pamtim da su oboje harizmatične figure, pravi protagonisti svoje priče. Nijedno od njih nije bilo slabije u odnosu na drugog. Oboje su bili borci, što nužno i nije tako dobro za brak ali je zanimljivo kao priča koju treba čuti.

* Jesu li roditelji pozitivno uticali na vas?

– Ne bih rekao da su bili sjajni roditelji. Bili su opsednuti sobom. Majka je otišla na godinu dana kad sam imao pet godina pa se vratila. Kad sam imao jedanaest, roditelji su mi se razveli. Napustili su zemlju da bi opet počeli zajedno da žive u inostranstvu. Bilo je veoma uznemiravajuće imati takvo detinjstvo i odrastati u takvim uslovima. Delom je tome doprineo komunizam, ali i njihove ličnosti jer su oni stalno želeli da žive punim životom, što je značilo da žive svoje fantazije, svoje drame, dete im je, na neki način, bilo usput. Pošto sam roditelj, znam koliko je važno i koliko mnogo moraš sebe da daš deci da bi im pružio osećaj sigurnosti. Nisu bili najbolji roditelji ali su mi svejedno mnogo dali. Znate i sami kako je kad ste jedinac – uvek je ili previše ili premalo.

* Šta vam je bila namera kod građenja ženskog lika, da je predstavite više kao iracionalnu osobu ili praktičnu?

– Nisam siguran. Možda više kao pragmatičnu mada nije uvek takva. Nekad je luda, ne bih mogao da je definišem samo jednim pridevom.

* Muzika je važna u ovom filmu.

– Ona je glavni lik i njegov ključni sastojak.

* Pričali ste u sklopu programa „Na kafi sa“ o tome kako vam je bilo važno da film ima neku starinsku dimenziju. Osim što je crno-beli, da nosi u sebi dozu nostalgičnog glamura. Šta ste želeli da poručite filmom?

– Nema poruke. Prosto da ljudi budu dobri jedni prema drugima.

* To je važna poruka.

– (Smeh) Jeste, ali je ne bih baš tako precizno izdvojio i rekao da je to poruka filma.

* Koji citat i scena sumiraju „Hladni rat“ ili koji su vama omiljeni?

– Scena sa konzulom, koji se obrati glavnom junaku rečima: „Vi ne volite Poljsku“, a on mu odgovori: „Naprotiv, volim je“. – Ne, vi je ne volite – ipak zaključi konzul. Taj momenat mnogo volim.

* Kao tinejdžer ste otišli iz Poljske, studirali i prilično dugo živeli u Engleskoj, a u vašem filmu poentirate da okruženje jako utiče na osobu i njene životne odluke. Gde ste najviše vi – u Britaniji ili u Poljskoj?

– Teško mi je da odgovorim na to jer sam po definiciji autsajder ali se najviše osećam kod kuće kada sam u Poljskoj, u Varšavi, gde sada živim. Ali sam ja svoj i u Londonu, jer sam tamo dugo živeo. Rekao bih da sam ja svuda po malo. Nemam potrebe da otkrivam i izmišljam sebe ovde ili onde. Uvek ću biti stranac van Poljske, a u njoj ću uvek biti Poljak koji boravi neko vreme u inostranstvu.

* Kakav je vaš stav prema filmskoj kritici?

– Neke su dobre, neke loše. Imao sam običaj da ih i sam pišem kao student za filmske magazine i poznat mi je taj izazov da pametujete. To sam radio u svojim dvadesetim, ali kada bi sada neko baš želeo da me muči zavezao bi me za krevet i čitao mi te kritike.

* Kakav je vaš doživljaj Sarajeva i samog Festivala?

– Mnogo ih volim, ali to ni izbliza ne objašnjava povezanost koju imam sa ovim gradom.

* Elaborirajte.

– Gledao sam ovde film „Sjećaš li se Doli Bel“ i razmišljao – kakav neverovatan grad, mešavina svega i svačega – planina koje okružuju ovaj grad i on po sebi, sve te različite kulture i lokalna muzika koju volim i kinematografija Emira Kusturice koja je dodatno podstakla moju maštu. To je grad koji ostane u vama, o kojem mnogo razmišljate i kada odete iz njega.

* Pominjete Kusturicu, šta mislite o njegovim filmovima?

– Da budem iskren, volim njegove ranije filmove – „Sjećaš li se Doli Bel“, „Otac na službenom putu“ i „Dom za vešanje“. Ostalo ne.

* Da li ste gledali „Mlečni put“?

– Počeo sam ali sam prekinuo jer mi se nije dopao, kao da nema šta da kaže, ali Kusturica je napravio i neke dobre filmove koje volim.

* Emir Kusturica je poznat i po svojim društveno-političkim istupima. Koliko o tome znate?

– Ponešto sam čuo, ali ono što sam baš upamtio jeste jedan naš susret u Sarajevu pre rata. Sećam se kako mi Kusturica veoma iskreno govori: „Ja verujem i volim Jugoslaviju.“ Ne bih rekao da je ostao dosledan tome.

U brdima opkoljenog Sarajeva

Pavel Pavlikovski je u svet filma ušao nakon studija književnosti i filozofije. Isprva je postao prepoznatljiv kao odličan dokumentarista između ostalog i po filmu „Serbian Epics“ koji je snimio 1992. u brdima iznad opkoljenog Sarajeva s nadrealnim prizorima s Radovanom Karadžićem, koji recituje svoju poeziju dok iza njega gori grad. Ovaj film je prikazan na prvom SFF-u a njegov film „Ida“, koji je na ovoj manifestaciji viđen 2014, osvojio je Oskara naredne godine.