Po talentu smo ispred Evrope

Briljantni virtuoz, koji je tokom celih 2000-ih uveličavao mnoge ovdašnje muzičke svetkovine, otisnuo se u beli svet, gde već izvestan broj godina deluje kao koncertmajstor veličanstvenog Londonskog simfonijskog orkestra. No, izuzetan svirački dar Romana Simovića jednostavno puca od zdravlja i prevazilazi granice takvog uglednog nameštenja, pa je njegova solo karijera takođe u neprekinutom usponu, paralelno sa onom vodećeg orkestarskog umetnika. Roman Simović, nakon Itamara Golana i Simona Trpčeskog, dovodi nam ovaj put još jednog uglednog klavirskog saradnika, i to pijanistu sa prefinjenim solističkim pedigreom, Vadima Holodenka. Na njihovom subotnjem repertoaru nalaze se izazovna dela Šimanovskog, Šuberta, Isaja, Prokofjeva i Sen-Sansa.

*Ponovo nam dolazite na Kolarac sa veoma zanimljivim pijanistom kao sadrugom na sceni. Kako ste se zapravo sreli i započeli saradnju sa Vadimom Holodenkom, svojevremeno pobednikom 14. Međunarodnog klavirskog takmičenja Van Cliburn 2013?

– Vadima sam prvi put čuo na Sardiniji prošle godine. Svirali smo Bramsov klavirski kvartet ge-mol. Pravio je nevjerovatan zvuk, boje, bio divan za saradnju i nikada nas nije ‘pokrivao’. Poslije toga je svirao resital. Vjerovatno jedan od najboljih koje sam čuo u svom životu. Bio sam presrećan sto ćemo svirati zajedno ove godine.

*Inače sarađujete sa zbilja uglednim pijanistima – prethodnog puta to je bio izuzetni Simon Trpčeski! Šta je vama lično najvažnije da prepoznate u jednom klavirskom umetniku kada počinjete da svirate zajedno?

– Da bude prvenstveno normalan čovjek sa kojim nije teško komunicirati. Da zna da vas sluša, da vas prati. Da vas provocira da svirate bolje. Da ne udara po instrumentu već da pjeva na klaviru. Nekada imate sjajnog klaviristu, ali prosto nije za zajedničko sviranje i ne odgovara vam. Ili prosto ne zna to da radi. I to se često dešava. Ja sam imao sreće, zahvaljujući podršci Mirjane Lazarević, da na Kolarac dolazim sa divnim klaviristima. Prvo Itamar Golan, pa onda Simon Trpčeski i sada Vadim. Svi su totalno različiti. Itamar je bio nevjerovatan korepetitor. Znao je da sluša i da vas fenomenalno provocira. Simon i Vadim su koncertni pijanisti sa velikim karijerama, a opet znaju da slušaju. Mislim da je Vadim sa neke druge planete i mnogo mi je drago što je to Kolarac i najbolja publika na svijetu!

*U Beogradu ovom prilikom izvodite kompleksan program na kome su dela Šimanovskog, Šuberta, Isaja, Prokofjeva i Sen-Sansa. Kako ste sastavili ovaj repertoar? Jesu li to vaša omiljena dela i kompozitori ili se radi o jednoj vrsti kreativnog istraživanja novih zvučnih teritorija?

– Imam taj luksuz kada sam solista da biram šta ću da sviram. Sva djela koja ćemo izvoditi su zaista fenomenalna muzika. Svako od nas umjetnika ima neki svoj repertoar u kome može jako dobro da se izrazi. Šubertova Fantazija Ce-dur je vjerovatno nešto najteže što je napisao za violinu. Neki momenti su skoro neodsvirljivi. Vidi se naravno da je djelo pisao klavirista. Ali nije samo najteže djelo za violinistu već i za klaviristu. I to djelo nam je poseban izazov. Šimanovski potpuno zasluženo sada osvaja svjetsku muzičku scenu sve više i više sa njegovim jedinstvenim harmonijama i bojama. Kako sa simfonijskom muzikom tako i sa svojim koncertima. Prva sonata Prokofjeva je jedno od mojih omiljenih djela. Fenomenalno oslikava umjetnikov tragičan život. Jako je mračno djelo i govori nam puno o ratu i smrti. Ali svi najveći umjetnici su najbolje stvarali kada su patili, pa tako i ovaj umjetnik koji je živio u veoma teškom vremenu. Tu su Isajeva Elegična Poema napisana po uzoru na Šosonovu Poemu koju više poznajemo, a podjednako je genijalna i virtuozna Etida u formi Valcera Sen-Sansa, pisana u originalu za klavir i fenomenalno obrađena od strane Isaja.

*Kako izgleda vaš život u Londonu ovih dana i uopšte? Jeste li se sada već sasvim navikli na taj neverovatan grad?

– London je jedinstven grad koji vam pruža sve. Bukvalno sve što vam je potrebno. Ali takođe je potrebna mladalačka snaga da bi čovjek mogao da izdrži konstantan pritisak i tempo. Grad je ogroman i kao svaka metropola zahtjeva jako puno vremena da uradite bilo šta, pa čak i kad su sitnice u pitanju. Ne mogu da kažem da se u Londonu lako živi. Mislim da za sve postoji pravo vrijeme pa tako i postoji to vrijeme kada čovjek može sve da izdrži. Ali je to svakako grad koji vam pruža sve i možete da se dokažete i osvojite ga samo ako ste užasno jaki.

*A šta se aktuelno dešava u Londonskom simfonijskom orkestru, otkrijte nam neku tajnu iza scene? Na kojim delima kao koncertmajstor trenutno radite, koliko je to iscrpljujuć tempo u stvari za jednog umetnika na mestu koje nosi ogromnu odgovornost, i to u svetskim okvirima?

– Evo jedne novosti. Sviramo mi sa Dijanom Damrau. I 45 minuta prije koncerta dolazi direktorka i kaže da Dijana ne može da pjeva jer nema glas. Preforsirala se pjevajući „Fausta“ prethodni dan. I kažu mi, Romane možeš li odmah nešto da odsviraš. Bez probe. Da spasiš koncert! Imaćemo problem sa publikom. Ja kažem, mogu da sviram Koncert Čajkovskog, mislim da je to najrealnije da odsviramo bez probe. Oni kažu, mi to znamo, a znaš i ti. Ja ušao u sobu kod Đanandrea Nosede i kažem mu, maestro ja treći stav sviram brzo i bez ‘rezanja’. A za ostalo ćemo da se pomolimo. Bio je to divan koncert. Čak su i kritičari svi do jednog napisali fenomenalne kritike. To vas naravno košta par godina života ali je nešto što zaista ne radi svako i predstavlja veliki izazov.

*Ostaje li vam nešto vremena za rad kao soliste? Kako uopšte održavate sopstvenu karijeru uz tolike LSO obaveze?

– LSO je savršena mašina koja živi potpuno nenormalan život. Nijedan orkestar ne radi kao orkestri u Londonu. To možete izdržati desetak godina. Strašno vas to razvija kao muzičara. Ja sam sveo orkestar na minimum, nekih 30% jer puno više sviram trenutno kao solista. Odgovornost je užasna i stalan pritisak. To je grupa nevjerovatnih muzičara i jedno fenomenalno iskustvo. Ali recimo u Londonu možete imati tu slobodu da vidite orkestar jednom u četiri mjeseca, a ostatak vremena svirate solo. To u NJujorku ne može da se desi. Zbog toga i nisam prihvatio NJujoršku filharmoniju. Tako da uglavnom sviram kao solista i ono što ostane radim u Londonskom simfonijskom. Imam jako malo slobodnih dana i zaista se nadam da će zdravlje da me posluži da sve to iznesem na leđima.

*Najzad, za čime u Londonu čeznete sa ovih prostora, volite li da boravite u gradovima nekadašnje S(F)RJ? Primećujete li neke lepe promene u muzičkom i uopšte uzev umetničkom smislu na Balkanu, ili smo još uvek ipak van glavne evropske lige, kada je o klasici reč?

– Obožavam cijelu Jugu i sjutra bih živio u Beogradu ili na moru da finansijska situacija u zemlji nije tako tragična. Imam jako bliske prijatelje i porodicu u Crnoj Gori, Srbiji, Hrvatskoj. I svake godine sviram na svim mogućim festivalima kod nas.

Po talentu smo ispred Evrope. Jer Evropa uvozi naš talenat i jako ga dobro plaća. Da vidite kako bi nam svirala filharmonija kada bi imali 20 miliona godišnji budžet kao recimo Londonski simfonijski orkestar. Pa vama svaki građanin Engleske koji plaća 16 funti mjesečno za pravo gledanja televizije tom preplatom pokriva cjelokupni budžet festivala BBC Proms. I to vam je zato najveći festival klasične muzike na planeti. Ali, evo ja sam zahvaljujući svojim poznanstvima uspio da pomognem Kotor Artu u Crnoj Gori da ima najbolji program u regionu. Imali su Kusturicu, Judžu Vang, Martina Grubingera, i velikog Leonidasa Kavakosa. Dakle sa jako skromnim novcem smo uradili fenomenalan festival. Kada političari nauče da prave razliku između zabave i kulture kod nas i počnu da dolaze na koncerte, možda budemo imali šanse da postanemo dio Evrope. Mislim da njima niko nije objasnio da je kultura temelj njihove države.