Pobednici iz detinjstva

Sva su istog uzrasta, reklo bi se pet, šest godina i ispod njihovih lica stoje, tankom olovkom, ispisana imena: Džems Din, Frensis Kopola, Odri Hepbern, Vlado Divljan, Barbra Strajsend, Elvis Prisli, Meril Strip, Merilin Monro, Gregori Pek, Lajza Mineli, Milena Dravić, Dejvid Bouvi, Fred Aster, Andrej Tarkovski, Natali Vud, Silvester Stalone, Greta Garbo… Svi zajedno, kao okrugli kolačići nanizani po zidovima galerije i u trenu mi predstavljaju parabolu moćne kulture i zlatnog doba druge polovine 20. veka.

„Hej, nisam ti rekla, ne mora nijedna reč da ima veze bilo kakve sa mnom, jel’ znaš? Piši o čemu god hoćeš: o deci, detinjstvu, portretima, minijaturama, životu, muzici, drveću, žurkama… Sve je povezano, Tebe i mene je život ovih dana to naučio/ podsetio.“

Ovo je telefonska poruka mlade slikarke Gordane Ilić, upućena koleginici Dunji Ćorlomanović, koja je imala zadatak da napiše tekst za katalog izložbe. Učinjena je javnom upravo zato što je u želji da odvoji sebe od izloženih minijatura, nenamerno učinila sasvim suprotno; izložila je duboku nežnost i suptilnost koju ima prema svetu detinjstva. I mnogo, mnogo više: rekonstruisala je čitavo jedno doba, sad rasprhnuto u sećanjima, knjigama, filmovima, muzici, političkim pokretima…, a nama koji ga se sećamo napravila je odmah duboki udar u dušu. Sve je zaista povezano; pred ovim dečjim licima koja gledaju u budućnost i pred nama posmatračima koji ih iz budućnosti pomno motrimo, vraćajući se zapravo s čežnjom u prošlost, dok vreme kao kategorija gubi dokaz o svom postojanju, i ne teče, nego se vrtloži, jedina sigurna je priča srca koje se makar za koji minut odvaja od svega postojećeg, spoljašnjeog i pretećeg.

Minijature rađene pigmentima na drvetu su realističke, nastale verovatno uz pomoć novinskih fotografija, ali kao najfinijom paučinom boja i svetla, kroz koje se ukazuju bucmasti obrazi, prćasti nosevi, začešljane kose i bele kragne… Sve zajedno, izazivaju trenutan i jak doživljaj; kroz glavu lete melodije, scene iz filmova, nezaboravljeni dijalozi i refreni, demonstracije, vesti, ratovi, haljine, biseri, rukavice, lokne… Sve je tu, iza tih dečjih lica, čudnovato vidljiva mitologija njihovih i naših života, jer voleli smo ovu decu, bili su nam junaci, ne super heroji, ali pobednici svakako. Zašto baš deca? I zašto su pobednici?

Već je postalo opšte mesto da je dete otac čoveka. Jedna poznata psihološka teorija ide i korak dalje tvrdeći da čovekova sudbina zavisi od deteta ne starijeg od šest godina – svako od nas je sebi ispisao proročanstvo u nekoj igri na pesku, sedeći u bakinom krilu, čitajući slikovnicu, gledajući prvi film, uplakan u mraku, ili uplašen od oluje, ili ratnički raspoložen u prvoj igri kauboja i Indijanaca… Bog je bio u svima nama dok smo kao lica sa slika žmirkali na suncu, ili pozirali s ukrućenim kragnama, i nauljenim razdeljcima, ili dok smo prkosni u nekom ćošku, ispisivali scenario svog života.

I oni su. Dečak stisnutih očiju biće jednom slavni advokat Atikus iz knjige i filma „Ubiti pticu rugalicu“ Gregori Pek. Devojčica s cvetom na čelu koji joj prepolovljuje šiške biće Odri Hepbern nezaboravna u „Doručku kod Tifanija“. Devojčica s rastavljenim svetlim očima, biće Barbra Strejsend zbog koje ćemo trošiti pakovanja papirnih maramica u bioskopu. Ledena plavušica sa snenim pogledom biće Greta Garbo, čuvena „Kraljica Kristina“… Džejn Fonda, kojoj se prkos vidi i u šestoj vrlo jasno, izgaraće u protestima protiv rata u Vijetnamu… I tako dalje, i tako dalje…

Svih 37-oro dece biće pobednici. Pobednici su jer je svako od njih, alegorijski rečeno, pustio svog papirnog zmaja da odleti nešto dalje od uobičajenog, pobednici su jer su njihova dela progorela zavese vremena i ostala da svetle u sećanju čovečanstva, ali ne samo zato. Pobednici su jer su, mnogi od njih, prevazišli jadne prilike u kojima su rasli, izgužvali početni scenario i nadrasli ga.

I nisu pobednici što su slavni, već što smo ih toliko poneli, što smo ih iskreno voleli i što su i sada deo naših života. Pobednici su zbog tog najviše. Pobednici su što ih konačno upoznajemo u trenutku kad su bili deca, što su nam dati majstorskom rukom empate koji ih je oslobodio iz zamotuljaka boje bombonjere, što su izbavljeni i kao ponovo prodisali.

Nasumično odabrani kako stoji zapisano u katalogu, oni su svi uspešni bez obzira na svu tragiku koja ih kao ljude nije zaobilazila, kao što nikog i ne zaobilazi ta bezvremena, zajednička tuga. Evo je, tu je i sada, ovih dana i meseci, evo je pred svima nama tuga, s njom i mrak kao večni izazov kome se može suprotstaviti samo umetnost. I nju, umetnost, konačno stvara i razume samo dete u nama, jer dete zna šta je sloboda, dete ume da se raduje, dete u nama ima pravo da veruje u svetlo, bajku, sreću.

Slikarka i ilustratorka

Slikar i ilustrator knjiga za decu Gordana Ilić rodila se u Beogradu, ali je odrasla u Obrenovcu. Završila je Fakultet likovnih umetnosti i član je ULUS-a od 2008. godine. Izlagala je u Srbiji, Hrvatskoj, Austriji, Nemačkoj, Poljskoj, Kanadi, Argentini.

Iza sebe ima tri samostalne izložbe, dok su „Pobednici“ njena prva samostalna postavka u Obrenovcu. Izložba mini-portreta dece budućih zvezda trajaće do 12. marta, a u planu je i njeno „gostovanje“ u Beogradu.