Pobunjenih umetnika ima mnogo više nego što se misli

Većina sagovornika Danasa smatra da pobuna i nije bila tako masovna pojava među umetnicima, da su najviše ustajali sjajni pojedinci i pojedinke koji inače nikad nisu ćutali kao i da, svakako, budi nadu to što su solidarnost i zajedništvo narasli u nekoliko važnih situacija: kada je reč o spasavanju onoga što je još preostalo od, inače, već ozbiljno uništene životne sredine i protiv prizemnog ponašanja ministarke Darije Kisić Tepavčević prema reditelju Goranu Markoviću.

S druge strane, većina smatra da je umetnost sfera u kojoj se dolazi do istine, slobode i pravde.

Glumica Svetlana Bojković, koja ni pre nije ćutala i koja je postala jedan od simbola ekoloških građanskih protesta pogotovo posle one spektakularne scene kada je stala ispred kamiona da bi ga sprečila da istovari šut u prirodnu oazu Bare Reva, kaže za Danas da su umetnici mogli i više da reaguju, ali da je i ovo što smo imali značilo.

– Ja mislim da je toga moglo mnogo više da bude. U svakom slučaju, to jeste uticalo zato što su u pitanju javne ličnosti koje imaju kredibilitet kod svoje publike, kod ljudi, u građanstvu. Sudim po tome što mi mnogo ljudi prilazi na ulici i, iako ih ne poznajem, srdačno me pozdravljaju zbog mog učešća u ovoj situaciji – kaže Svetlana Ceca Bojković, dodajući da je umetnost uvek bila subverzivna.

– Tako je bilo od kad je sveta i veka izuzimajući retke pojedince koji kalkulišu svoje živote u stilu aktuelne vlasti. Uglavnom, suština umetnika i umetnosti jeste subverzija jer ona jeste traganje za istinom, za pravdom, za lepotom – zaključuje Ceca Bojković.

Glumac Tihomir Stanić, koji je sa svojih dvadesetak kolega i ćerkom posetio meštane Gornjih Nedeljica i sela oko Jadra, kaže da je pobuna umetnika bitna jer doprinosi afirmaciji građanskih protesta.

– Važna je ova pobuna umetnika, utoliko koliko je pobuna građana dobila na publicitetu, i ako su umetnici pomogli da se među neobaveštenima popularizuju, objasne i približe stavovi i borba osvešćenog dela ovog naroda – smatra Stanić.

Prema njegovim rečima, za same umetnike je to preduslov da ostvare svoj talenat i umeće, jer stvaralaštva nema bez slobode.

– Talentovani umetnici su, u stvari, neka vrsta seizmografa, i oni osete pre drugih te potrese u društvu. Vlast koja ignoriše ta upozorenja osuđena je na rušenje i propast. Ipak, mnogo važnijom smatram činjenicu da su umetnici ovaj put prepoznali aktivizam i ekološku svest mladih ljudi koji svojim kosmopolitizmom podržanim znanjem jezika i informisanošću ne nasedaju na obmane i laži aktuelne vlasti o napretku i zlatnom dobu. Oni prepoznaju globalne svetske probleme kao lične i identifikuju svoje pravo na čist vazduh, vodu i zemlju, sa pravom na slobodu reči i medijski prostor nezagađen primitivizmom i pohlepom – navodi Stanić.

On dodaje da je zajedništvo ključno u borbi za oporavak društva.

– Solidarnost koja se, primera radi, oseća i među nama glumcima, kojom podržavamo jedni druge u podršci ugroženom stanovništvu Jadra, i to osećanje zajedništva u borbi za slobodu i pravdu, budi nadu u oporavak društva – ističe Tihomir Stanić.

Glumica Jelena Stupljanin, učesnica spota „Srbija nije na prodaju“, kojim nezavisna organizacija „Kreni – promeni“ upozorava građane na ekološku katastrofu zbog projekta rudnika litijuma, a koji je RTS odbio da emituje, kaže da je njeno angažovanje sasvim logičan potez jer je u saglasju sa vrednostima do kojih inače drži.

– Moj aktivizam je krenuo iz borbe za moje lične životne vrednosti koje, između ostalog, podrazumevaju i očuvanje životne sredine. Tako sam saznala za borbu meštana iz doline Jadra protiv „Rio Tinta“, i kada su me pozvali iz „Kreni – promeni“ da učestvujem u antireklami ove kompanije, za mene je to bio logičan korak jer kao javna ličnost imam priliku da doprem do većeg broja ljudi. Znali smo da postoji mogućnost da RTS ne emituje ovaj spot, što se na kraju i desilo, i imali smo plan da on počne da se „vrti“ na društevnim mrežama – kaže Stupljanin, ističući da su ipak neki konkretni i jasni koraci doveli do toga da se ona uključi u ovu borbu.

– Umetnici su oduvek bili tu da svojim delima, ali i svojim glasom preispituju društvene nepravde. Mnoge moje kolege, kroz umetnički ili javni nastup, pokušavaju da našu domovinu učine boljom i zdravijom sredinom. Kultura je lek koji nam je preko potreban, i ubeđena sam da redovnom terapijom možemo da izlečimo sve bolesti našeg društva – konstatuje Jelena Stupljanin.
Gornje Nedeljice, uz Anitu Mančić, Dragana Mićanovića, Goricu Popović…, obišao je i glumac Bojan Dimitrijević i, kako kaže za Danas, meštani doline Jadra su hrabar srpski narod koji ne želi da njihova dedovina bude oteta i nepovratno uništena.

– Taj nezastrašeni narod je na prvoj liniji fronta i njemu je potrebna podrška i pomoć svih ljudi koji cene osnovne životne vrednosti. Ono za šta se zajedno borimo je naša zemlja, voda, vazduh, naše dostojanstvo, pravda, poštenje i sve druge vrline koje su suprotstavljene ličnim interesima korumpiranih političara i njihovih bezdušnih biznis partnera – objašnjava jedan od naših najdarovitijih pozorišnih i filmskih glumaca, izražavajući i stav da će se ovom javnom gestu priključiti i druge kolege.

– Pobunjenih umetnika ima mnogo više nego što se misli. Čudilo bi me da se uskoro svi umetnici ne pobune, jer mi i ovim buntom i radimo ono što jeste posao umetnika, a to je da budemo ogledalo društva – ističe Dimitrijević.

Za reditelja Jagoša Markovića umetnost je sama sobom pobuna, ili je nema.

– Sloboda je ključna reč za svako stvaranje. Nema te vlasti, tog društva, tog sistema da stvaralac nema potrebu da se buni i diže glas protiv njegovih mana. Od osnovne škole, pa nadalje stalno sam u pobuni, i ne volim reč umetnik – mnogo je pretenciozna, a i ovi sa estrade definitivno je prisvojiše, i od tada meni mi koji se bavimo umetnošću više nismo umetnici. Dakle, pobuna kao čin slobode, kao izraz slobode jeste ključ, a društveni aktivizam je takođe termin na koji imam alergiju, ali to sada nije bitno. Važno je da su naša dela i naša javna reč u pobuni i u borbi, a mislim da jesu. Tako se bar vidi iz medija koji su slobodni, naročito iz onih koji nisu, i koji u ime vlasti, kao i sama vlast, satanizuju sve misleće ljude i stvaraoce, kao što se to sada dešava velikom Goranu Markoviću – ističe naš najnagrađivaniji pozorišni reditelj čije su predstave oduvek bile svojevrsna pobuna.

– Teška je godina iza nas, i za umetnost baš i nije bilo mnogo fokusa, a to nije dobro, i liči na neki rijaliti u koji su nas gurnuli političari. Ali, tu smo, gde smo. Ne može se ćutati, i nama koji stvaramo u takvom vremenu stalno je teško. Suština je ipak u tome da ako naša dela imaju vrednost u ovom društvu, onda i na naše reči imamo pravo. Bez vrednosti dela naše mi reči nisu ništa drugo nego pamfleti s kojima se slažem ili ne slažem – smatra Jagoš Marković.

Marko Šelić Marčelo, muzičar i književnik čija je pesma „JBG“ odmah posle premijere u emisiji „24 minuta sa Zoranom Kesićem“ viđena kao himna protesta, sublimat svih „naših“ femkanja da je bolje ćutati nego se pobuniti, kaže da mu se u jednom momentu činilo da se premalo umetnika solidariše, ali da sada primećuje nagoveštaje zajedništva.

– Umetnost, verujem, ima suštinske veze s čovekoljubljem, s opšteljudskom solidarnošću: ona traži sagovornika, a sagovornik se pojavljuje zato što saoseti. Ključna reč je, dakle, saosećanje. A u jednom trenutku činilo se da premalo umetnika saoseća sa svojim kolegama koje se nađu „na tapetu“, ili pak s problemima daleko opštije prirode, koji prosto vape za masovnom pobunom. Nešto se, međutim, pomerilo na oba ta plana, oseća se neko veliko zbijanje redova i to je veoma lepa vest, jer umetnici deluju na svoju publiku, umeju da pokrenu i druge ljude, a sada je izuzetno važno da svi što više pokrećemo jedni druge – ističe Marčelo.

Dejan Atanacković, pisac, vizuelni umetnik i jedan od osnivača Ekološkog ustanka, pak smatra da je, prosto, možda pogrešno očekivati da umetnost danas i ovde bude prostor pobune imajući u vidu da živimo u zemlji u kojoj se zabranjuje jedan film i gde je mural ratnom zločincu poput eksteritorije kojom vlada državni kriminal.

– Ne verujem da se može govoriti o „pobuni umetnika“. Reč je o individualnim pobunama, o sjajnim pojedincima čiji se glas, srećom, čuje – pre svega mislim na umetnike angažovane u ekološkim protestima – ali koji teško da predstavljaju većinski, pa ni dominantan glas u bilo kojoj sferi umetnosti. Biće da je ovaj oblik društvene havarije koji mi živimo specifičan po tome što i najevidentnije povode, čak i kada su oni eksplicitno estetski, čini sekundarnim u odnosu na druge, lične probleme, egzistencijalne, poslovne, karijerne itd. Zapanjujući je, recimo, broj umetnika koji rado primaju režimske nagrade, učestvuju na režimskim konkursima, doprinose atmosferi partijskog uticaja u institucijama obrazovanja i kulture. Živimo u zemlji u kojoj se zabranjuje jedan film, gde je mural ratnom zločincu poput eksteritorije kojom vlada državni kriminal, i tu nema ozbiljnijeg kulturnog odgovora, dominira stereotip, viktimizam, predrasuda, nespremnost na preispitivanje prošlosti itd, i to je preovlađujući kulturni model. Možda je naprosto pogrešno očekivati da umetnost danas i ovde bude prostor pobune, pa čak, paradoksalno, ni prostor u kojem se formuliše ili reflektuje bilo kakav stav o umetnosti (i kulturi uopšte). Retki izuzeci i pažnje vredni pokušaji da se umetnost odredi prema kompleksnoj i neposrednoj stvarnosti bile su izložbe „Efekat pregleda“, koju je priredio Zoran Erić u MSU, a potom i „Antinomije autonomije“, Vladana Jeremića, u Paviljonu Cvijeta Zuzorić, koja je organizovana u vreme, reklo bi se i u sklopu, borbe za opstanak ULUS-a. – ocenjuje Dejan Atanacković.

Nenad Marić, Kralj Čačka, kantautor, slikar i pesnik, smatra da pobune među umetnicima nije bilo koliko je trebalo „ne zbog angažovanosti umetnika već više zbog medijskih reflektora na angažmane i reakciju na iste“.

– Čast izuzecima, naravno. Po mom osećaju, potreban je veći, ozbiljniji i kvalitetniji prostor kada je umetnost u pitanju, ozbiljnije, kvalitetnije, slobodnije i kreativnije uredništvo u medijima, opet, čast izuzecima. Opasnost ovakve situacije jeste politizacija umetnosti i relativizacija vrednosti što se već duže vreme obija o glavu kulturi kojoj pripadamo. Uneti malo reda u sav taj haos bilo bi na dobrobit svima ali takav je slučaj i u ostalim oblastima ljudskog interesovanja – da opet ostaje na pojedincima kakav odnos i stav će zauzeti prema bilo kom problemu, pa i prema građanskoj pobuni – smatra Kralj Čačka.

Darko Rundek, muzičar i osvedočeni ekolog, kaže za Danas da većina umetnika ćuti a da je upravo njihovo učešće bitno.

– Svaka čast nekolicini koji su podigli glas, ali većina umjetnika šuti i čeka razvoj događaja ne vjerujući da mogu na taj razvoj utjecati. Ali za pobunu koja je nenasilna i temelji se na viziji ljepšeg svijeta za koji naše srce zna da je moguć, po riječima Charlesa Eisensteina, upravo je sudjelovanje umjetnika bitno, da mu daju oblik, osjećaj i dublji smisao koji uključuje sve ljude i ostale stanovnike Zemlje, kao i Zemlju samu – poručuje Rundek.