Počast Majklu Džeksonu u Berlinu

Neprekinute pirotehničke detonacije stvaraju neprijatan pritisak u ušima, a opori miris baruta uvlači se u nozdrve terajući vas s vremena na vreme na glasan kašalj. Desetine svetlosnih topova ukrštaju svoje moćne, naizgled beskonačne zrake neprestano pretražujući nebo nad Berlinom pa samo šareni LCD ekran, postavljen pored ogromnog zabavnog točka svečano okićenog za ovu priliku, razbija iluziju da ste na „dočeku“ nove 1945. godine. Svejedno, sve deluje pomalo jezivo i dok se gurate sa polupijanim Nemcima, očigledno naviklim na sve to, odbrojavanje počinje. Neposredno pre rutinskih „deset, devet, osam…“ publiku su zabavljali vaskrsli Right Said Fred i gomila lokalnih „zvezda“ uz čiju muziku su se Nemci i Nemice (svi sa obaveznom flašom piva u ruci) ludo provodili. Gotovo istovremeno sa horski izgovorenim „Null!“ poleću raznobojne rakete koje u svom kratkom ali blještavom životu, igrajući se gore, visoko, na zakrivljenom platnu od oblaka stvaraju svetlosne iluzije za pamćenje. Iz zvučnika, nenajavljeno, kreće Billie Jean. Za njom Beat It, pa Black and White, Man in the Mirror, Heal the World… Svi Nemci pevaju. Sad vas zaista obuzima jeza. Prisećate se da je Berlin ovih dana bio u znaku bilborda sa siluetom čoveka zarobljenog u čudnoj, ali poznatoj pozi nad natpisom This is It. Večeras, tačno u ponoć, na ovom istorijskom (neki bi rekli zlokobnom) mestu, Berlin odaje počast najvećoj pop-rok zvezdi koja je ikad hodala ovom planetom i pesmom se oprašta od Majkla Džozefa Džeksona.

„Da li je Beograd na sličan način na sličnom mestu odao poštu ovom nesrećnom čoveku?“ pitate se mada odgovor znate unapred. Čitajući forume koji su se bavili Majklovom smrću, a čije su se adrese završavale na .rs, lako ste se mogli uveriti da je (kao i u svemu ostalom) javnost podeljena: jedni su žalili zbog njegovog odlaska dok su ga drugi „ispraćali“ porukama tipa „pedofilu“ ili „gori u paklu“. U stvari, Majklov život na ovom svetu bio je istinski pakao pa mu (da parafraziramo Panteliju Topalovića) ni onaj tamo neće teško pasti. Odmalena zlostavljan od strane oca, te prisiljen da u petoj godini sa braćom uđe u surovi svet šou biznisa, izuzetno talentovani Majkl vapio je za svojim mirom, svojom Nedođijom u kojoj ga niko dirati neće, ne uspevajući, do sudnjeg časa, da je u ovoj dimenziji pronađe. Muzika, koja je bila njegovo sredstvo u toj potrazi, je, čineći ga slavnim, prizvala i brojne nevolje. Do tada neviđena kombinacija pevačke i igračke virtuoznosti donosila je ogroman novac ali i privlačila gomilu „prijatelja“ kojima, naravno, do Majkla nije bilo stalo. Da jeste, neko od njih bi mu, na primer, rekao da je svoj izgled hirurški doveo skoro do savršenstva još u vreme Bad albuma i da je tu trebalo i da se zaustavi. U porodici, sem sestre Dženet, nije imao oslonca, a traljavi pokušaji da zasnuje sopstvenu po pravilu su završavali fijaskom – emotivnim i/ili novčanim. Cena neprilagođenosti uvek je bila visoka. Mada su poslednjih petnaest godina obeležile tabloidne pikanterije i filmske parodije koje su ismevale njegove groteskne vizuelne transformacije, sve to nije moglo da potre činjenicu da ovog čoveka u šou biznisu verovatno niko nikada neće uspeti da nadmaši i to ne samo u komercijalnom smislu. Treba biti svestan da je Majkl hit na top listi imao dok su Bitlsi još bili u punoj snazi i da je Thriller snimio sa samo 22 godine pri čemu je i jedan Edi Van Hejlen priznao da je imao tremu pred tim mladićem kad je trebalo da odsvira čuveni solo u Beat It. Džekson je, tako, bio i ostao neponovljivi „moonwalker“ koji je osmislio modernu popularnu muziku i integrisao je sa video izrazom proširujući oblast njene definisanosti i unapređujući je, bukvalno, do poslednjeg daha…

Kada smo se dan kasnije, prvog januara metroom, koji je zaudarao na želudačnu kiselinu i ličio na prljavu beogradsku šezdesetpeticu a ne na umiveni nemački javni prevoz, uputili u šoping u prodavnicu CD-a, znali smo da jedan obavezno mora da završi u našoj korpi. Majkl je to zaslužio. I to je to.