Minhen, foto: ProfimediaUgledno minhensko pozorište Minhenski Folksteater otvorilo je krajem septembra pozorišnu sezonu 2022/23. Kao zamah ovojesenjeg početka sezone postavio je režiser Filip Arnold pripovetku nemačkog nobelovca Hajnriha Bela ”Izgubljena čast Katarine Blum”. Ovo grandiozno delo, objavljeno 1974, danas je aktuelnije no ikada, što inscenacija u Folksteatru jasno artikuliše.
Kako se jedna mlada žena samo za nekoliko dana preobražava u ubicu?
Ovo napeto pitanje je stožer u Belovoj potki.
On se bez uzdržavanja obračunava sa medijima i pokazuje fatalnu moć senzacionalističke štampe koja širi glasine.
Ovo je pandan današnjoj pojavi ”shitstorms” i govora mržnje na društvenim mrežama koji pripadaju ”standardu” komunikacija na njima.
Da bi se postalo žrtvom takvog fenomena bulevarske štampe, nije neophodno biti figura u romanu jednog značajnog pisca.
Da li bulevarska štampa ili kanali društvenih mreža – mehanizmi manipulacije su istovetni.
Podnaslov stoga glasi ”Kako nastaje nasilje i šta ono može da proizvede”.
Zaplet je jednostavan: pred poklade u noći žena (Weiberfastnacht), jedna mlada, dvadesetjednogodišnja žena je oko 18.45 priredila privatnu igranku.
Četiri dana docnije, nakon dramatičnog razvoja događaja, gotovo u isto vreme, javlja policiji da je u podne u 12:15 u svom stanu ubila žurnalistu Vernera Totgesa…
Jedno slučajno poznanstvo postaće kobno za Katarinu Blum: nakon one-night-stand u karnevalskoj noći u Kelnu sa jednim kriminalcem sa poternice, ona će dospeti u unakrsnu vatru policijskih islednika, potom i u jedne dnevne novine, pri čemu je Bel mislio na „Bild“.
Policijski islednik izokreće izjave Katarine Blum, a reporter izokreće istinu.
Katarina Blum postaje protagonistkinja analognog Shitstorms(a).
Danas nije samo bulevarska štampa razlog skandalima, već i mreža socijalnih medija.
Budući da je dinamika skandala ostala u jezgru istovetna, to režiser Arnold nije smatrao nužnim da zbivanje prenese u savremenost.
Kulise samo nagoveštavaju prostor Katarinine sobe i policijske stanice, okružene reflektorima i staromodnim bakelitnim telefonima.
Glumci se uzajamno snimaju, te se lice protagonistkinje Rut Bosung i njeno lice sa unezverenim grimasama, projektuje live na površinu kulisa u trostrukim dimenzijama.
Arnold se bavi analizom lika i karaktera Katarine Blum, uvodeći njen alter-ego, neku vrstu motiva dvojnika.
Ovo plotu dramatizovane priče daje nekakvu a fortiori psihologiju, čemu Bel nije težio.
Naprotiv, ova pripovetka je pamflet par excellence.
Rezidencteater: Toni Kušner ”Anđeli u Americi”
”Anđeli u Americi” Tonija Kušnera iz 2015. postavljeni u Bazelu, u režiji Sajmona Stouna, svojevremeno su slavljeni kao ”remek-delo” i najbolja inscenacija govornog pozorišta.
Andreas Bek, tadašnji intendant u Bazelu, a danas u Minhenu, želeo je da se ovom produkcijom predstavi u Minhenu.
U tome ga je virus korone omeo, ali je ovoga septembra produkcija izvedena.
U pitanju je pet i po časovni ep o homoseksualnoj ljubavi, životu, kapitalizmu i smrti čiji je uzrok Aids/ SIDA.
Potpisnika je ova postavka degutirala direktnim, hiperrealističnim scenama seksualnog akta dvojice homoseksualnih protagonista.
Iluzionizam mimetičkog potencijala pozorišta je sasvim prenebregnut u ime pseudo-realizma.
Igre moraju da se nastave – Minhen 1972.
Druga produkcija u Rezidencteatru sa premijerom od 24. septembra u Marštalu, na posebnoj bini, bila je posvećena dokumentarnom pozorištu povodom 50. godišnjice XX Olimpijskih igara u Minhenu, naslovljenoj ”Igre moraju da se nastave – Minhen 1972” („Die Spiele müssen weitergehen – München 1972“), koju su postavili autori rukopisa dokumentarne drame, Hans Verner Krezinger i Regine Dura.
Za grad Minhen su Olimpijske igre 1972. bile džinovski korak u budućnost: bregovi ruševina i razvalina na Obervizenfeldu preobraziće se u zelenu idilu, tramvaj i metro sistem će premrežiti bavarsku metropolu, a prva pešačka zona Nemačke će biti otvorena.
Pet hiljada golubova će 26. avgusta 1972. poleteti kao vesnici sa Olimpijskog stadiona.
Oni nisu bili samo amblem mira, već i simbol držanja Nemačke koja je, nakon 1936. i Olimpijade u Berlinu sa nacionalsocijalistima, želela da pokaže svoj novi karakter kao ”Tvrđava nade da se svi ljudi uzajamno razumeju i uvažavaju”, kao što je predsednik Olimpijskog komiteta Vili Daume tada poručio.
Sa petoro glumaca u 90 minuta pokazuju nam Dura i Krezinger u jubilarnoj 50. godini Olimpijskih igara u stakato hronologiji istorijska zbivanja u vezi sa Olimpijskim igrama.
Politički dokumentarni teatar je specijalnost dvoje autora, koji su i za ovaj projekt upotrebili istraživanja.
Reč je o gustom, faktima bogatom materijalu.
Oni su istraživali ne samo u arhivima, već su razgovarali sa saučesnicima igara i svedocima na različitim mestima.
Dokumentacija izraelske tajne službe je jednako konsultovana, kao i sećanja bavarskih policajaca, koji su bili uključeni u zbivanja u olimpijskom selu te kobne jeseni 1972. godine, kao i sećanja izraelske opštine u Minhenu ili ilustrovani albumi DDR sportista koje je sastavila delegacija tadašnje Istočne Nemačke.
Petoro protagonista je odeveno u olimpijske kostime pastelnih boja kao Corporate Design minhenskih organizatora.
Za vreme dok glumci izgovaraju tekstove, na zidovima pozornice se projektuju dokumentarni video-snimci Minhena iz 1972, kao i ikonični snimci palestinskih terorista na čelu sa njihovim vođom Isom.
Autorima polazi za rukom da u dokumentarnu liniju naracije unesu jake emocije srdžbe, stida i poraženosti pred apsurdom terorističkog atentata.
Dugi aplauz publike je bila nagrada za ovaj originalni omaž sportskom događaju koji je obeležio procep u moderna vremena Nemačke ali i trajnu istorijsku traumu sa palestinski teroristima.
Eho te terorističke drame je i danas, nakon pola veka, jedna od najdubljih rana posleratne Nemačke.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
