Pesnik i urednik Gradca Branko Kukić smatra da iako je izdavaštvo kod nas u krizi, izašao je određeni broj značajnih knjiga koje nam je preporučio.

“Uprkos tome što je izdavaštvo kod nas u kvalitativnoj krizi a da kvantitativno „buja“ kao korov, i u 2023. godini je po mom mišljenju izašao jedan broj značajnih knjiga. Izdvojiću nekoliko:

1. Knjiga poezije „PoPev“ Milutina Petrovića. On je jedan od naših najznačajnijih pesnika koji je u našu poeziju uneo velike promene i zaokrete. Ovo je njegova posthumna knjiga.

2. Roman „Rekapitulacija“ Svetislava Basare, još jednog prevratnika u našoj savremenoj književnosti, knjiga puna ironije, humora i surova kritika društva i ljudskog ponašanja. Ovo je jedna od najradikalnijih knjiga u našoj novijoj književnosti.

3. Posle izvanredne knjige o italijanskom piscu Kurciju Malaparteu, Mauricio Sera je objavio biografsku knjigu o čudnom, protivrečnom piscu Gabrieleu D’ Anunciju „D’ Anuncio Veličanstveni“. Mislim da je ovo kapitalno delo o životu ovog značajnog pisca, ali sumnjivog vojnika i političara.

4. Knjiga o slikarima Ljubomira Simovića „Čitanje slika“ u kojoj piše o našim slikarima XX i XXI veka. Ova knjiga potvrđuje onu staru istinu da su o slikarima najinteresantnije, najdublje i najinventivnije pisali književnici.

5. Knjiga „Gerontopsihijatrija“ Vladimira i Miroslava Adamovića. Reč je o dragocenoj knjizi za ljude u srednjim i starijim godinama u kojoj je jednostavnim jezikom prikazano sve ono što može da ih sačeka u starosti, a što je sasvim dovoljno da čoveku zagorča ostatak života. Knjigu su napisali psihijatri tzv. „psihosomatske škole“, što je važno za bolje razumevanje tela i psihe

Marija Nenezić: Ništa sem romana nema smisla

Marija Nenezić, književna kritičarka i autorka emisije Čas anatomije na RTS-u u Danasovoj anketi šta je po njenoj oceni događaj godine u književnosti objašnjava da savremena domaća književna scena ima mnoštvo dešavanja koja nikako da proizvedu događaj.

“U okolnostima neprekidno priželjkivanog spektakla, osvajanja slave prečicom, proizvodnjom jeftinog skandala i omasovljenjem potrebe za pisanjem kao terapeutskim činom, pitanje o književnom događaju godine tumačim kao inerciju. Naviku stečenu u vremenu kada je pitanje literarnog čina još uvek moglo biti deo sistemskog promišljanja o književnosti i efektu njenog delovanja.
Tačnije, čini mi se da savremena domaća književna scena ima mnoštvo dešavanja koja nikako da proizvedu događaj, onaj sa velikim početnim slovom koji bi tu scenu potvrdio kao kvalitativno svojstvo jedne kulture. Na podeljenoj književnoj sceni bez autentičnih pokušaja dijaloga o poetikama, u krajnje neuređenim uslovima proizvodnje knjige, suženom medijskom prostoru za njenu kritičku recepciju i artikulaciju, sve je samoproklamovani događaj i ništa nije događaj”, smatra Marija Nenezić.
Ona zapaža nastavak tendencije žanrovskog preoblikovanja pripovedačkih struktura u romaneskni okvir.
“ Pravo pitanje bi bilo, šta roman čini tako neodoljivim da počinju da ga pišu i pesnici i pripovedači ili, još bolje, šta se desilo ili šta se dešava sa interpretativnim metodama koje su, izgleda, rešile da centralno mesto, od sada pa zauvek, u književnom polju prepuste romanu. Odgovor na to pitanje i smisleni dokaz da ništa sem romana nema smisla, bio bi događaj”, zaključuje Marija Nenezić.