Podignimo neku prokletu buku

Jesmo li zaista toliko posrnuli i razbili se treskom u 1990-im, da smo zatim od srama i muke munjevito proklizali kroz mirnodopsku učmalost direktno u nekakav šminkerski mentalitet?!

Od čitavog našeg ispravnog kapiranja stvari u svim onim prethodnim životima, kao da je još samo preostalo to nešto malo slabog žmirkanja u blizini istinski revolucionarnih umetničkih poduhvata.

I zato, o da, otići na koncert Laibacha veoma je ‘cool’ već decenijama.

Srce vam se bez sumnje ispuni oduševljenjem kada ugledate duge redove ispred ulaza u glavnu salu nekadašnjeg Doma sindikata, ali se i pitate da li smo to još uvek stvarno ondašnji mi koji otkrivamo dragocene raskoši originalnih autorskih iskaza u predvečerje survavanja SFRJ, a da u svojoj naivnosti nikako nismo uspeli da u isti mah onjušimo zadah krvi što će za koji tek čas natopiti tu nikada više plodnu zemlju?

I jesu li nas upravo Laibach još onomad podučavali da ne verujemo političarima, tim podmuklo tupoglavim rasparčivačima države kao maroderskog plena (i to u čije ime – naše ime!), ali ih mi jednostavno ne čusmo?

Laibach će zato zauvek ostati blistavo čistog srca, a mi nažalost baš i ne, makar i dalje sa entuzijazmom punili koncertnu dvoranu onom krepkom samouverenošću lica navodno prefinjenih ljudi od ukusa što tobože ih krasi otvoren i dalje, kosmopolitski duh. Jer, Laibach poziva na pobunu, a mi – poziramo.

Susret sa grupom Laibach uvek je stoga izazovan eksperiment sa samim sobom. Nalazimo li se sa ove ili sa one strane? O čemu li govore ove pesme?

Jesmo li mi tema ili neko drugi? Čudesan uvod u koncert u Kombank dvorani, sa izborom numera iz mjuzikla „Moje pesme, moji snovi“, koji je našao svoje istaknuto mesto na poslednjem albumu Laibacha s kraja 2018, ne prestaje međutim da provocira. Je li to Kekec, sa svojim avanturističkim putešestvijem kroz netaknute predele prirode u „Climb Ev’ry Mountain“, kao otelotvorenje onog laibachovskog duha čednosti možda?

Razumemo li bolje nego ikad danas dah onog slatko propisanog veličanja konzumerizma dr. Vorhola na lebdećim konzervama Campbell supe, odrescima, slasticama, igračkama konjića i svim onim misterioznim poklonima koji nas mame iz braon paketa uvezanih vrpcom sa ekrana iza u „My Favourite Things“?

I je li ono stvarno prekrasna, toplokrvna srna što nas prenežno posmatra u „DO-RE-MI“ ili tek neko današnje zlatno tele sajber prostora iz najnovije verzije „Istrebljivača“?

Laibach su nam zato na ovom koncertu ponudili ekspediciju duboko u sebe i svoju prošlost, da bi kao brzi voz u dvočasovnom putovanju stigli do današnjice.

Sam mjuzikl „Moje pesme, moji snovi“, koji služi kao naslovna tema – zapravo predstavlja podsvest Laibacha; to je ono odakle oni dolaze, i prvi put da smo ikad tako jasno suočeni sa tim – ovo je muzička predstava koju su oni istinski voleli kao mali.

U ovim pesama lome se muški i ženski elementi podjednako strasno i čedno u isti mah, a erotski zanos koji prati osvešćivanje, istovremeno je upečatljivo emotivan i neodoljivo kičast.

Iz ovog elana za život, makar datog u poletnim receptima za njegovo življenje, u sledećem delu koncerta prelazimo u „istorijski“ Laibach i njihove mladićke godine – ovde se suočavamo sa kondenzovanim iskustvom onog buntovnog benda kog smo upoznali u beogradskom SKC tokom 1980-ih.

U uzbudljivim novim aranžmanima, sada klasične numere dobijaju značaj umetničke zaostavštine („Smrt za smrt“, „Krvava gruda – plodna zemlja“, „Brat moj“ i naročito „Ti, ki izzivaš“) koja nam i te kako govori nešto potresno danas – ispostavlja se da su sablasne vojske Laibacha, koje smo svojevremeno gledali kako promiču scenom kao deo koncertnog spektakla, bile rečita najava onog što se kasnije desilo na ovim i mnogim drugim prostorima.

U svom ratu imidžom protiv imidža unutar SFRJ, Laibach su upozoravali da su predstave stvarnosti u kojima smo tad živeli – bile sve do jedne pogubno lažne.

Danas je jasno koliki su napor uložili da nam poruče da njihova tema nije prošlost u liku oživljenog i odglumljenog simboličkog jezika komunizma i nacizma, već naša budućnost, skrivena u potencijalu totalitarizma unutar pop kulture.

Konačno, to postaje očigledno tokom trećeg dela koncerta, posvećenog fenomenima savremenog doba, kad nam se ukazuje „postmoderni“ Laibach.

U ovom delu oni stižu da se nasmeše sami sebi i svom nasleđu sa svojstvenim kabaretskim humorom, da nas zabave i zasmeju dnevnopolitičkim komentarima na Evropu i Ameriku, da pronađu izgubljeni raj u Severnoj Koreji i prepoznaju Trampa kao najveću pop zvezdu.

U finalnom raspletu, tokom bisa koji otpočinje maestralnom verzijom „Sympathy for the Devil“, sve se ovo slaže u jednu viziju, kako i treba, tokom koje pred nama paradiraju totalitarni lider jedne zemlje i članovi dve najpoznatije rokenrol grupe, dok pevač i pevačica, kao i ceo bend, odjednom izgledaju i zvuče rokerskije nego ikad u svojoj karijeri.

Finalni iskaz, sa novom pesmom „Surfing Through the Galaxy“ – očaravajućim kantrijem koji nas vodi u svemir i uvlači se pod kožu – zato se čini kao konačna predstava kraja sveta, koji polako nestaje, ovaj put kao video-igrica.

I tako – posle gotovo 40 godina Laibach nam se ukazuje kao jedini jugoslovenski bend te generacije koji još uvek radi nešto novo, ne samo suvislo, već i relevantno na svetskom nivou.

Najbolji dokaz da su i bivša država i njena rok kultura imale mnogo smisla. Ono što smo otkrili ove večeri takođe jeste da, posle sveg ovog vremena, Laibach i dalje imaju razloga da rade to što rade, onako kako rade – da, rečju, demaskiraju totalitarizam i izvrgavaju ga ruglu na svoj način, sa mnogo duhovitosti i bez imalo zlobe. Što je zaista dobra vest za Laibach, ali strašna za svet. Podignimo zato neku prokletu buku!