„Podmukli sistem se manifestuje u mnogim oblicima“: Dejvid Birn – Da li je umetnost u kapitalizmu roba?

A kao nešto što je inherentno subjektivno i čija vrednost može da varira u zavisnosti od umetnika i gledaoca, umetnost kao monetizovana imovina može biti donekle problematizovana. To je zato što se vrednost umetnosti ponekad može svesti na cenu, što može uticati na to koji projekti će biti promovisani i ko dobija sredstva za njega.

Kako piše Far out magazin, za Dejvida Birna jednog od osnivača, tekstopisca, pevača i gitariste američkog novotalasnog benda Talking Heads, kapitalizam je razarač umetnosti. Da situacija bude još gora, prema njegovom mišljenju, odvajanje ovog neverovatno složenog sistema od muzike je gotovo nepojmljivo.

Bavljenje pitanjem kapitalizma u muzici nije nova pojava, naprotiv, pop kultura je dugo bila žarište za uticajne pokrete i kritike društvene hijerarhije i elite. U stvari, mnoga od najvećih imena u „poslu“ koristila su muziku kao oružje ili sredstvo protesta, od Boba Dilana do The Cranberries-a, dok je njihov rad stvarao zajednice i doprinosio pokretima koji su osporavali autoritet.

Različite frakcije muzičkih supkultura su se okupljale oko takvih ideja, a 1970-ih i oko kontrakulture panka, te se za mnoge inicijalno upoznavanje sa anarhističkim konceptima dogodilo upravo u domenu tog žanra. Istaknute ličnosti poput Kurta Kobejna nazvale su pank „slobodom“ i krajnjom linijom otpora, putem ka samoizražavanju u najneograničenijem obliku.

U svojoj knjizi „Kako muzika funkcioniše“, Birn izražava kompleksniji pogled na funkcionisanje kapitalističke ideologije i njen uticaj na umetnost. Taj pogled je apstraktniji od binarnih revolucionarnih dela u panku i rokenrolu. Mnoge muzičke ličnosti osporavaju komercijalizaciju muzike kao proizvoda, a Brin smatra da je „podučavanje i finansiranje umetnosti u direktnoj suprotnosti sa negovanjem kreativnosti među opštom populacijom“.

Sada, lako je izraziti antikapitalističke stavove, posebno ako si muzičar čiji su alati tekstovi i slike, ali kapitalizam uglavnom ima sposobnost da koristi takve izraze u ovom ili onom obliku. To znači da oni koji kritikuju njegove principe mogu nehotice imati koristi od postojanja kapitalizma. Ili, postaju ništa više od buke izazvane besom. Na primer, Sex Pistols-i su stvorili pesmu „God Save the Queen“, ali pitanje je da li je ona ikada postala nešto više od vapaja za promenom. Čak su i Talking Heads kritikovali kapitalističke vrline američkog sna u „Once In A Lifetime“, no, da li je to podstaklo promene?

Ili još gore, mogu li oni na samom dnu ikada da se popnu na vrh i spoje kraj s krajem, a da ne postanu saučesnici u sistemu? Prema Birnovom mišljenju ne mogu.

„Često može izgledati da oni na vlasti ne žele da uživamo u stvaranju stvari za sebe – oni bi radije uspostavili kulturnu hijerarhiju koja obezvređuje naše amaterske napore i da podstiču potrošnju pre nego stvaranje“ – kaže muzičar.

Međutim, tužna stvarnost je da su, na ovaj ili onaj način, muzika/kultura i kapitalizam potpuno zavisni. „Način na koji nas uče o muzici“, kaže Birn, „i način na koji je ona društveno i ekonomski pozicionirana, utiče na to da li je integrisana (ili ne) u naše živote, pa čak i na to kakva bi muzika mogla da postane u budućnosti. Kapitalizam teži stvaranju pasivnih potrošača, i na mnogo načina ova tendencija je kontraproduktivna. Umetnici mogu nastaviti da besne protiv mašine još mnogo godina, i promena nikada nije potpuno nemoguća, ali kapitalizam je podmukao i manifestuje se u mnogim oblicima, u svim prostorima“ – prenosi Far out magazin.