Podržavam proteste jer nam ništa drugo ne preostaje

To su ti momenti kad se umetnik oseti dobro. To znači da ne radimo sve da bismo se zabavljali i da se ovako važnim problemom može suštinski baviti – rekla je Snežana Bogdanović, glavna glumica filma „Šavovi“, koji je na 25. SFF-u imao svoju bosanskohercegovačku premijeru i pobudio veliku pažnju publike. Istinita priča o ukradenim bebama iz porodilišta koja bi se mogla svrstati u one iz rubrike „verovali ili ne“ je bila veoma delikatna za rad i podrazumevala je obiman istraživački posao. Neke od ispovesti su bile toliko neverovatne da bi, ako bi bile pojednostavljeno pretočene u film, delovale kao sapunica, rečeno je između ostalog na predstavljanju ovog filma.

Jedna od takvih priča je o majci koja je rodila identične blizance. Jedno dete joj je u porodilištu ukradeno, a drugo ostavljeno. Blizanci su u hodniku škole prepoznali jedno drugo. Inspiracija, vodilja i kamen temeljac filma „Šavovi“ je ipak pronađen u životnoj priči krojačice Drinke Radonjić. NJu i njenu muku, ali ne doslovno, tumači glumica Snežana Bogdanović, čija je gluma bila toliko uverljiva da su je ljudi u Sarajevu zaustavljali da joj čestitaju i to kažu.

* Rekli su vam ovde u Sarajevu ali i svugde gde ste predstavljali film „Šavovi“ da je vaša glumačka izvedba fantastična, kao i da u prirodi mnogo lepše izgledate. Kako komentarišete ovo poslednje?

– U glumi govorite o svim vrstama ljudskog iskustva i glumac bi zato trebalo da ima hrabrosti da poseti mesta koja drugi niko neće, a koja su deo naše prirode, naše duše. I ako u tom procesu hoće da bude i lep, glumac nikada neće biti ozbiljan komunikator ljudskog iskustva. Svi mi imamo neke svoje sujete, brige, ali time treba da se bavimo privatno. „Hoću lepo da izgledam“ je jedna stvar, ali ako hoću ozbiljno da se bavim ovim poslom, a ja to želim, moram da budem spremna da s tim raskrstim i da se tom nekom predstavom o „self imidžu“ na filmu ne bavim.

* Kako vidite veštinu šivenja o odnosu na bol koji Drinka nosi i kako ste se vi snašli u tom zanatu budući da ste i njega morali da savladate zbog uloge?

– U početku je bilo stvarno teško. Prvo mi je Drinka davala samo krpice da spajam, a to mi je brzo postalo dosadno – ravno, ravno. E, onda mi je u jednom trenutku rekla: „Hajde, Snežo, sad nešto da sašiješ.“ Prvo sam sašila torbu koju nosim u filmu, onda sam se nadahnula i sašila i jednu haljinu za plažu… Ima nešto meditativno u procesu šivenja – kao neki zen. Kao što su nekad naše bake vezle, pravile goblene, heklale, štrikale. Mislim da generalno postoji nešto u tim veštinama sa rukama što vas jako smiruje.

* Na koji način ste to uvideli, budući da znam da ste imali opsežne pripreme i da je bilo važno dočarati stvarnu osobu?

– Dok smo radili ja sam redovno odlazila u Drinkinu krojačku radnju koja je jako mala i gde staju dve mašine za šivenje – njena i njenog supruga. Otvorena su vrata, nema nikakve klime, a ljudi stalno ulaze da skrate pantalone, neko da nešto produži, da suzi i mi tu sedimo po ceo dan. Da bi čovek sve to izdržao mislim da je potrebno da potpuno prihvati tu situaciju jer jedino tako može da se opusti. Recimo, ja sam se u početku užasno znojila, a njih dvoje ništa. Tada sam shvatila da im to šivenje pomaže da uđu u neki mir. Zbog toga verujem da je Drinki možda to šivenje pomoglo jer i meni jeste u toku snimanja filma i to je bilo nešto što me je tokom procesa rada balansiralo.

* Šta vam je Drinka rekla posle filma, da li joj se film dopao, da li je bila zadovoljna kako ste je interpretirali?

– Od toga sam stvarno imala tremu. Znate, glumac ponekad može da napravi transformaciju za svoju samopromociju, ali sam ja ovde sebi zadala zadatak. Nisam htela da je izneverim i želela sam da budem tačno kao ona. Nisu me terali da nosim periku, ali ja sam želela da ličim na nju, da taj njen hod i stamenost u svakom pokretu dočaram. Često bismo Drinka i ja stajale zajedno i onda se pozdravimo. Ona ode i, ona to ne zna, ja se vratim, idem, pratim je gledam kako hoda, kako nosi tu svoju muku u jednom teškom ritmu, a istovremeno u kontroli. Bilo mi je važno da ona slučajno ne pomisli da je nešto što činim karikatura, da ništa u toj imitaciji nje i njenog života ne naglasim, nego da to bude pravo i realno. I, kad je Drinka pogledala film na premijeri u Beogradu – oči su joj bile pune suza. Tad mi je rekla: „Gledam tebe i vidim sebe, a plačem nad tobom…“ NJen suprug i sestra su mi rekli „Ma ti si ista ona“. U svakom slučaju, posle toga sam odahnula jer zaista imam duboko poštovanje prema Drinki i prema svemu kroz šta je prošla.

* Koji deo Drinkine ličnosti je vas lično najviše fascinirao i zašto?

– NJeno tiho podnošenje bola. Zato što mi imamo tendenciju da vrištimo na sve strane kad nam nešto fali u ovom životu, šta god to bilo, da li nam danas kosa ne izgleda dobro, da li nas je iznervirao onaj tamo, da li nas dovodi do ludila neko u saobraćaju, mi neprestano izbacujemo iz sebe sve što nam fali, što nam smeta, što nam se ne sviđa, što bismo hteli, mislimo o tome gde nam je nepravda učinjena – ovde ili onde… I to je postala odlika ovog vremena. Svako iz svojih pluća na sve strane viče. Ona ne. Ona ne priča o tome. Ona to nosi i onda možda misli da postoje i gore priče i situacije u životu. U tom podnošenju i ćutanju postoji jedno veliko dostojanstvo i snaga da se ne odustane. Čak i kad je njena porodica odustala i rekla „sada je dosta“, ona je ćutke i polako nastavila…

* Ovaj film je pokrenuo priču o odgovornosti. Kako s tim u vezi gledate na društveno-političku situaciju ovde, u regionu, u Srbiji, na angažovanje glumaca u tom polju?

– Nemam pravo mnogo o tome da govorim zato što nisam prisutna tu dnevno pa sigurno mnogo toga propustim i ne znam. Jasno mi je, nažalost, i danas to vidim, da živimo posledice tog užasnog rata i da se malo toga promenilo. Mislim da su ljudi na ovim prostorima napravili loše izbore i da smo napravili mnogo koraka unazad. Ja bih volela, ali ne znam da li će se za mog života stvari, u tom smislu, značajnije promeniti. Razumem potrebu da se čovek angažuje i apsolutno to podržavam, ali smatram, kao i u svemu, pa tako i u politici, morate da imate mnogo znanja i iskustva, pameti da biste se time, zaista, i bavili. Hoću da kažem da samo želja i entuzijazam veoma često ne mogu da donesu velike rezultate, ako, nažalost, nemate programe. Ali podržavam proteste jer nam ništa drugo ne preostaje. Zato što samo mi možemo da promenimo uslove u kojima živimo i samo mi našim angažmanom, kakav god on bio, možemo da damo nade nekoj budućnosti.

Tamna tačka

Govoreći o vizuelnim rešenjima za svoj film reditelj Miroslav Terzić je rekao da je imao jednostavna pravila, da ništa od arhitekture ne sme biti sagrađeno posle osamdesetih i da Snežana Bogdanović bude uvek najtamnija tačka u kadru. U filmu ona samo jednom obuče belu košulju – kad se vidi sa sinom.

Osetila sam da sam njen glas

Upitana kako graditi ženu iz života u odnosu na fiktivni karakter Snežana Bogdanović je rekla da tada postoji posebna i velika odgovornost. – Kad radite fiktivni karakter, imate slobodu, kad radite ženu iz života, odgovornost je velika. Ja sam bila fascinirana Drinkinom snagom, upornošću i inteligencijom. Osetila sam da sam njen glas – objasnila je Snežana Bogdanović.

Dve majke

Snežana Bogdanović igra majku i u filmu „Sin“ rediteljke Ines Tanović, koji je otvorio jubilarni SFF. Upitana da uporedi ove dve uloge Bogdanović skreće pažnju da je „Sin“ jedna mala-velika porodična priča jer svi veliki problemi počinju od malih stvari.

– Naročito je tako u međusobnim odnosima u porodici. Ines je izabrala da se u ovom filmu bavi jednom urbanom sarajevskom porodicom koja ima jednog usvojenog sina i nakon toga dobija svoje biološko dete. Deca su u pubertetu, tako da sva dinamika i svi problemi odnosa u takvoj specifičnoj porodici otkrivaju i mnogo više govore o ovom okruženju i akcentuju njegov socijalni bekgraund. Lik koji igram ovde mnogo se razlikuje od Drinke iz „Šavova“. U „Sinu“ majka je jedna urbana žena, koja se bori s problemima i koja pokušava svoju porodicu da održi na okupu jer odnosi unutar nje ne funkcionišu. Vidimo desperaciju kod jednog mladog bića koje apsolutno ne zna ko su mu roditelji, kao i roditelje koji zapravo iz najboljih namera prave strašne greške – ispričala je Snežana Bogdanović.