Podsticaj gledaocima da učestvuju u delu

Čak i ako ga počnem iz autobiografskog ugla, pokušavam da delim jednake brige, strahove, nade i emocije kao posmatrači.

To je nešto što radimo zajedno, kaže za Danas Marko D’Agostin, italijanski koreograf i izvođač iz Bolonje, upitan šta beogradska publika može da očekuje od njegovog nastupa „Najlepši pozdravi“.

Predstava će biti izvedena večeras u 20 sati u Bitef teatru, u okviru 19. Beogradskog festivala igre.

Prema D’Agostinovim rečima, u delu postoji momenat gde se on istinski pruža, dostavlja publici, odlazi i nestaje, i ostavlja gledaoce da osete, da stanu i učestvuju ako žele, u delu.

To je za njega ideja deljenja. Marco D’Agostin je „Najlepše pozdrave“ posvetio Najdželu Černoku, čuvenom britanskom umetniku savremene igre.

– U pitanju je pismo za Najdžela. On je za mene bio „zastrašujući“ koreograf i igrač. Upoznao sam ga 2010. na početku karijere, a to upoznavanje mi je mnogo značilo jer me je navelo da promenim koncepciju sopstvenog plesa. Najdžel mi je pomogao da proširim granice plesa, pojašnjava D’Agostin.

On Černoka opisuje i kao osobu koja nije bila samo odličan igrač, već i neko ko je pevao i svirao istrumente, improvizovao sa publikom.

– Najdžel i ja nikad nismo radili zajedno, jer je preminuo 2012. ali sam od njega učio i u tim godinama osećao želju da mu posvetim nešto. Ideja da mu posvetim pismo došla je, prvo, zato što volim pisma, volim da ih pišem i dobijam. A drugo, zato što pisma ne koristimo više toliko često, jer oduzimaju dosta vremena, pojašnjava koreograf ideju i inspiraciju za svoje delo.

Govoreći još o Najdželu Černoku, on ističe da je umetnik bio „eksplozija“ na sceni.

– Postoji intervju sa njim u kome je rekao: „kada razmišljam o smrti, voleo bih da umrem na sceni, eksplodirajući u milion zvezda“. Da bi to postigao ti moraš da daš sve što u sebi imaš i nosiš, konstatuje D’Agostin.

Ironičan naziv
Upitan da li je naslov dela „Najlepši pozdravi“, formalno ili neformalno obraćanje, on ukazuje da je ironično. „Naziv je ironičan. Ideja je bila da se napravi referenca na svet pisama, kako bi se publici dala ideja da smo u tom svetu, ali on nije formalan, već neformalan i u tome je caka, prilaženje delu na ironičan način“, pojašnjava italijanski izvođač.