Podvojenost

To me i nije baš potreslo.

Mislim da je oduvek bio prosečan pisac s darom za uvlačenje u dupe svima od kojih bi zavisila njegova „blistava“ karijera.

Onda se upetljao u politiku i glumio društveno-korisnog delatnika.

Obraćao se s krovova zgrada pod šlemom, kao veliki graditelj, s raznih međunarodnih sastanaka i simpozijuma, delujući uvek ozbiljno.

Nosio je odela i pazio kako se izražava.

Napravio je uspešnu transformaciju od pisca ka političaru.

Ima tako primera, kako to reče Sloterdajk za Bojsa: „Počeo je kao genije, a završio kao socijalni radnik.“

Uzeo sam u ruke novu knjigu Siniše Denića.

Naslov je glasio „Sve moje ljubavi“.

Za moj ukus prilično trivijalno.

Međutim, za ukus armije čitalaca koja je živela na literaturi za razbibrigu – dovoljno intrigantno.

Na prednjoj korici fotografija grčkog ostrva, a na zadnjoj autorova fotografija.

Nasmejani starac od nekih sedamdesetak godina s vučjakom pored nogu.

Zagledao sam se dobro u to lice.

Visilo je ono i na bilbordima za izbore.

Lice koje je krilo mnogo slojeva.

Prisetio sam se tih godina kada je Siniša bio moćniji no ikad.

Ostvarivao je enormne tiraže, a knjige su mu bile u izlozima svih važnijih knjižara, kako u prestonici, tako i u provinciji.

Bio je na svim prijemima koje je organizovao predsednik i njegova supruga, univerzitetski profesor.

Dežurni arbitar elegancije, hodajući kulturni centar, nedostižni vrhunac za nas mlade pisce i novinare.

U to vreme sam bio na potpuno drugačijoj političkoj strani od Siniše.

Trudio sam se da kritičkim pisanjem srušim korumpirani postkomunistički režim koji je bio odgovoran za građanski rat na ovim prostorima.

Mislio sam da novinarski tekstovi imaju moć, da je pero ubojitije od mača i da plemeniti stavovi i hrabre misli mogu i moraju da sruše imperiju nastalu na bezakonju i beščašću.

Ipak, sve to nije bilo dovoljno.

Opozicioni političari su morali da zahvate iz tog mulja protuva nekoliko najozbiljnijih kriminalaca da im u tome pomognu.

Naravno, svi oni spoljni faktori bili su, takođe, neizbežni.

I to više nije pobeda kakvu želiš, već novi kompromis sa onima koji će te koliko idućeg dana početi da potkopavaju.

Nakon velikog političkog prevrata u zemlji, Siniša je nestao netragom.

Zbilja, sve do sada sam mislio da je mrtav.

Knjige su mu se prodavale, možda ne kao u vreme kada je bio gospodar ovdašnjeg kulturnog prostora, ali su se prodavale.

Međutim, to je bilo sve.

Nije se o njemu pisalo u štampi, nije priređivao književne susrete, a nije bio ni gost televizijskih studija.

Zapravo, bilo je tekstova tu i tamo, ali su svi bili negativni.

Osuđivali su njegovu saradnju s prokazanim režimom, optuživali su ga da je bio ratni huškač, policijski konfident, beskrupulozni karijerista, lažov, da je zapaljivim govorima, po mitinzima u organizaciji države, budio kod ljudi histeriju i mržnju.

Fakat je da je Siniša bio jedan od stubova te nehumane i odrođene vlasti, da je to koristio za svoj uspeh kao umetnik i da je pisao tekstove u slavu režima.

Tada, kada mi je bila dvadeset i neka, nisam mogao da to razumem, a kamoli opravdam.

Svet je bio crn ili beo.

Mi ili oni.

Sve je bilo u znaku te podvojenosti.

Prošlo je dosta vremena od tada.

Sedim u redakciji magazina koji se bavi najrazličitijim temama.

Pišemo o svom tom kiču domaće muzičke scene.

Pišemo i o kriminalcima iz Sinišinog doba i o pevačima i pevačicama koje su pevale tim kriminalcima ili bili u bračnim ili vanbračnim vezama.

Sada svi oni pišu autobiografije.

Sve je utonulo u ponor i sve su vrednosti pogažene.

Autor je romansijer čiji je roman „Minotaur“ nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.