Poema o nevidljivom

Naslov koji je ovih dana Udruženje čeških filmskih kritičara proglasilo za najbolji dokumentarac snimljen prošle godine u ovoj zemlji, govori o petoro izuzetne dece koje je društvo trajno i nimalo laskavo označilo kao „autistične“.

Neposredan i osećajan, Luka ima izraziti smisao za humor; on voli filmove i piše scenarija. Pijanistički virtuoz, Denis, sposoban je da svira zahtevne klasične kompozicije; on je i neverovatno inteligentan i načitan. Majda voli da repuje i ne stidi se zbog toga; njeni hrabri stihovi razotkrivaju njeno okruženje razoružavajućom tačnošću. Marjamka može da priča duge priče na engleskom, a njen neumorni brat Ahmed je neuobičajeno prijatan. Poznati češki dokumentarista ovom jedinstvenom autorskom vizijom izaziva publiku da jednom zauvek prestanemo da posmatramo autizam kao medicinsku dijagnozu i da pokušamo da ga razumemo kao fascinantan način mišljenja koji je nekad izuzetno teško dešifrovati.
– Nisam imao nikakvo stav o autizmu pre nego što sam počeo da snimam ovaj film. Znao sam za tu reč, znao sam sve što ide uz nju, znao sam da postoje neka posebna deca koja imaju posebno ponašanje… ali nisam znao ništa više o tome. Taj moj prvi utisak nije se s ovim filmom promeni, ali se razvio. Ali moram reći da je spektar autistične dece beskrajan, a da sam ja upoznao tek samo malu grupu određene vrste autistične dece koji imaju dijagnozu Aspergerov sindrom. To je samo malecki deo autizma – objašnjava za Danas reditelj Miroslav Janek.

Kako kaže, godinu dana tragao je za junacima svog filma, da bi ih još toliko snimao. Sa montažom i postprodukcijom, ceo proces trajao je duže od dve godine.

– Video sam možda petnaestak, dvadesetoro dece… ne baš toliko mnogo. Zato što sam od početka znao da je svako autistično dete originalno na svoj način. Znao sam da će ovim filmom biti nemoguće dati neki objektivni pogled na autističnu decu. Mihal Roskanuk mi je pomogao da nađem svoje junake. On radi kao savetnik za porodice koje imaju autističnu decu. I sam ima lakši oblik Aspergerovog sindroma. Godinama je već deo tog sveta. Slušao sam njegove sugestije i pratio njegove izbore – priča reditelj.

Janek je svojim junacima dao priliku da govore o otvoreno o svom sebi i svetu, kao i da istaknu šta ih to razlikuje od „normalnih ljudi“. On napominje da je nemoguće reći nešto uopšteno o autističnoj deci.

– Svako dete je originalno na svoj način. Svako vidi svet na svoj način. Misterija je kako oni vide svet oko sebe. To mi je bilo zanimljivo i to sam pokušao i da otkrijem, ali ne mogu da vam kažem da li sam u tome uspeo. Nisam pokušao ništa precizno da objasnim. Ovaj film je poema o onom nevidljivom – kaže Janek. On dodaje da zavisi od slučaja do slučaja i kako svet vidi tu decu.

– Neki imaju mnogo problema zato što društvo ne želi da ih razume, da ih prihvati. Neki od njih su samo malo drugačiji ali su prihvaćeni u svojim sredinama. Zaista je svaki put različito – smatra Janek.
Ipak, njegov film je za vreme koje je prikazivan po festivalima uspeo da utiče na svest pojedinih ljudi i njihovom odnosu prema autizmu.

– Već sam imao zanimljive pozitivne reakcije na film. LJudi koji poznaju nekog ko ima autistično dete do gledanja filma nisu znali kako da se ponašaju, kako da razgovaraju sa tim detetom… sada su im oči otvorenije. Nadam se da će neki od ljudi koji vide film shvatiti da nije reč o bolesnim pojedincima već samo o pojedincima koji su drugačiji od nas, koji imaju svoje vrednosti i magiju i nešto čime će zapravo obogatiti vaši život – ističe reditelj.

Miroslav Janek jedan je od najznačajnijih evropskih autora kada su u pitanju deca, posebno deca koja su neuklopljena i različita od većine. Ovo je njegov četvrti film na tu temu, a najpoznatiji je „Neviđeno“ o slabovidoj deci koja vole da fotografišu.

– Nemam nekakav koncept. Ne razmišljam unapred kakve filmove želim da snimam. Dogodilo se da sam do sada snimio četiri filma koja se bave decom ili adolescentima sa društvenih margina. Ali to nije bila moja svesna odluka. Svaki film, uključujući i ovaj, došao je do mene slučajno. Ja nisam svesno krenuo u ovaj projekat. U sva četiri slučaja neko drugi je inicirao filmove na tu temu (ovaj put je to bio producent Jan Macola). Ali kada sam upoznao tu decu, te teme su mi postale jako bliske. Deca su me oduševila. Divno je bilo snimati sa njima. To su mi mnogo draža iskustva od mojih ostalih filmova. NJihove priče su me pogodile jer su deca magična, njihov um nije pretenciozan, otvoreniji su od odraslih, prepuni fantazija i energije – zaključuje reditelj.

Magija dokumentarističkog načina života

Miroslav Janek počeo je da fotografiše sa deset godina, a da snima filmove sa petnaest od kojih su mnogi nagrađivani na brojnim festivalima amaterskog filma. Godinama je živeo u Nemačkoj i Sjedinjenim Američkim Državama, gde je radio kao snimatelj i montažer. Sarađivao sa brojnim dokumentaristima od kojih je najpoznatiji Gotfri Ređo („Powaqqatsi“ i „Naqoyqatsi“). Po povratku u rodnu Češku posvetio se režiranju dokumentaraca.
– Nije bio moj izbor da počnem da snimam dokumentarce. To je bio sticaj okolnosti. Pre 20 godina zamolili su me da snimim jedan dokumentarni film za češku televiziju i tako je sve počelo. Ubrzo sam snimio „Neviđeno“, što je verovatno moj najbolji film. Nikada neću snimiti bolji. Što je tužno, ali svako za svog života snimi samo jedan film koji je zaista genijalan, ako smem to da kažem. Ali otkrio sam magiju dokumentarističkog načina života i jako mi se dopala – priča Janek.
San o nemom filmu
– San mi je da snimim film u kome nema govora. Mislim da je film umetnost zasnovan samo na slikama i zvukovima koji ne podrazumevaju reči. Kao što kažu, jedna slika znači hiljadu reči. Fenomenalna je stvar ako možete to da prikažete u filmu. Ali ja mislim da ne uspevam u tome. Da nisam postigao ni upola ono što sam želeo – kaže Miroslav Janek.