Poezija je ljubavni protest protiv vremena

Beleška za buduće istoričare: Ne čitajte stare brojeve Njujork tajmsa. Čitajte pesnike.

Istorija je kao Veliki narodni kuvar. Tirani su glavni kuvari. Filozofi pišu jelovnik. Popovi su kelneri. Vojnici su izbacivači. A pesma koju čujete, to su pesnici što peru sudove u kuhinji.

Poezija nije pi-ar. Nijedna umetnost ne mora da dokazuje svoju društvenu korisnost, osim pod komunizmom i fašizmom.

Svuda gde je konformizam ideal poezija nije dobrodošla.

Novinari i studenti književnosti rado zapitkuju pesnike o tajnama njihovog umeća držeći, valjda, da su pesnici, kao kakvi slavni kuvari iz kulinarskih TV emisija, voljni da podele recept, i grdno se razočaraju kad pesnik izjavi da nema pojma kako (ili zašto) njegove pesme nastaju.

Imenujemo stvari jednu po jednu. Na taj način vreme ulazi u poeziju. Prostor, pak, ovaploćuje se zahvaljujući pažnji koju posvećujemo svakoj reči ponaosob. Što je naša pažnja pomnija, prostor je veći – mnogo je prostora unutar reči.

Pesnici i pisci kojima se divim odvajkada bili su sami. Filozofija je, takođe, uvek sama. Poezija i filozofija stvaraju spore, usamljene čitaoce.

Kako to da pojedini izlivi naše vlastite subjektivnosti u poeziji čitaocu izgledaju samodopadljivo i sentimentalno, dok drugi, podjednako lični, zvuče univerzalno? Možda stoga što postoje dve vrste pesnika: jedni traže od čitalaca da se zajedno s njima guše u samosažaljenju, a drugi ih prosto podsećaju na njihovo opšte ljudsko stanje.

Poeziji me je više no išta privukla čežnja za nepoštovanjem. Potreba da se ismevaju autoriteti, razbijaju tabui, slave telo i njegove funkcije, tvrdnja da je neko video anđela, dok neko drugi u isti mah tvrdi kako nema Boga. Valjam se po podu od ushićenja od same pomisli da mogu nazvati sranjem štagod mi se ćefne.

Samo poezija može izmeriti odstojanje između nas i Drugog.

Pre dvadeset godina, još sam pesmu doživljavao prevashodno kao izraz inspiracije lišene prethodnog promišljanja. Moj prijatelj Vasko Popa, naprotiv, bio je posve drugačiji. Poezija je za njega bila čin vrhunske kritičke inteligencije. Unapred je smislio sve što je do kraja života nameravao da napiše. Jednom, u sitne noćne sate, pošto smo se već obilato nalili vinom, potanko mi je opisao svoje buduće pesme. Uopšte me nije folirao. Narednih godina te pesme izlazile su iz štampe jedna za drugom, upravo onakve kakvim ih je opisao te noći.

Bogovi mogu zahvaliti poeziji to što su se domogli nebesa.

Poezija: ljubavni protest protiv vremena, trenutak koji se nikad više neće ponoviti.

U biografiji ruske pesnikinje Marine Cvetajeve otkrio sam podatak da je prvi put javno čitala svoju poeziju u Parizu, 6. februara 1925, a novine su objavile da je u programu učestvovalo i troje muzičara: madam Kuneli otpevala je nekoliko starih italijanskih pesama, profesor Mogiljevski svirao je violinu, a V. E. Bajucov klavir. To me je zapanjilo! Madam Kuneli, zvala se Nina, bila je prijateljica moje majke. Zajedno su studirale u Parizu kod iste nastavnice pevanja, madam Kedrov, a potom se, u vreme Drugog svetskog rata, Nina Kuneli obrela u Beogradu. Učila me je da pevam ruske i francuske dečije pesmice, koje i danas znam. Sećam se da je bila prelepa, nešto malo starija od majke i da je po završetku rata otišla u inostranstvo.

Prevod sa engleskog: Vesna Roganović

Autor je veliki američki pesnik i esejista srpskog porekla čiju je knjigu kratkih eseja i zapisa iz beležnice „Čudovište voli svoj lavirint“ objavio Arhipelag.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs