Književnik Zoran S. Nikolić. Foto:Lična arhiva„Izgleda da danas poezija ima u potpunosti premijernu, elitnu publiku. S jedne strane čine je sami pesnici, a sa druge gotovo manični posvećenici. Sa stanovišta izdavača, to je zanemarljiv broj, ali mnogi pesnici smatraju da je dovoljan i samo jedan čitalac da bi se cilj ispunio, navodi Zoran S. Nikolić, književnik iz Vranja u razgovoru za portal Danasa.
Knjiga pesama Zorana S. Nikolića „Ono što Hermes ne zna“ deo je ovogodišnje produkcije malog niškog izdavača „Revnitelj“.Urednik Miloje Dončić predstavlja Nikolića kao usamljenika i retku pojavu u savremenoj srpskoj književnosti, „kao pesničkog istraživača koji stiže do najskrivenijih hodnika lavirinata, do tačaka prema kojima drugi nisu ni polazili“: “Dugo se poznajemo i znam da je bio u prilici da nesmetano sebi obezbedi uzvišeno gazište sa tepihom po kojem su redovno padale kolajne, ali on to nije učinio… I kada mu je povereno da vrednuje poeziju, darovani su oni od kojih se strahom živelo. Zoran S. Nikolić se družio i druži sa pesnicima i profesorima koji mu materijalno nikad nisu bili od pomoći. To je dokaz da ovaj pesnik ne pripada savremenom korpusu opšte trgovine u literaturi“.
Da li je, gospodine Nikoliću, usamljenost neophodna za pisanje?
-Samo pisanje je usamljenički čin, pa još i poziv na usamljenost, jer i čitalac se osami da bi se posvetio knjizi, a u usamljenost kao umanjenje kontakata sa okolinom uplovi se neplanirano. Možda to ima veze sa godinama, možda sa smanjenom potrebom da se okolina neposredno istražuje. Evo i poređenja sa životinjskim svetom: medvedu, kada je u punoj snazi, potrebna velika površina za aktivnosti, a kasnije se stalno smanjuje, da bi poslednje godine, kako kažu biolozi, provodio tek na nekolliko hektara. Ipak, ja nemam utisak da sam usamljen. Naprotiv.
Objavljujete i romane, pripovetke, tekstove iz kulturne prošlosti i dramske tekstove. Od čega zavisi kom izrazu ćete se u datom stvaralačkom trenutku prikloniti?
-Smatram da nema suštinske razlike. Uvek isto nastojim da saopštim, bez obzira na formu kojoj sam se priklonio u datom momentu. Kao čitalac, volim tragove naracije u poeziji, kao i malo izmeštenu vezu između pojmova, reči kada je preda mnom knjiga proze. Sportskim rečnikom izraženo, rekao bih da je pisanje poezije ubrzano poentiranje, a rad na romanu podrazumeva duže taktičko vođenje igre u kojem se vodi računa i o mnogim plodonosnim rukavcima i u kojem se poentiranje odlaže do najpodesnijih mesta. A koja su to mesta, to određuju radnja i fluidni, ponekad teško primetni jezički tokovi, koji i određuju konačni rezultat. Ipak, poeziju smatram kao kreativni vrhunac, jer pesma u svakom smislu mora biti nova, nesvakidašnja, pa i neponovljiva, ako hoćete. Poezija je najefektniji, najbolji, najupečatljiviji, najspektakularniji način da se nešto saopšti.
Koja je Hermesova uloga u ovoj knjizi?
-Ne mogu znati kakav će konačni efekat proizvesti, ali on mi je važan kao bog lirike i bog razmišljanja o teško dokučivim stvarima iz života. U mitologiji je time što mu je pripisano konstruisanje prve lire i time što mu je pripisano da je zahtevao da se o teškim logičkim momentima govori na poseban način – zapravo definisana i savremena poezija. Takođe, to je antidogmatski bog, on je najviše napredovao od svih bogova i neprestano se usavršavao. U njegovim postupcima i odnosu prema ljudima vidim i nešto kao sportski ferplej, kada i obični smrtnici mogu, zahvaljujući sposobnosti, da izmene zlu sudbinu, šte je već dovoljno za nepresušni, obnovljivi izvor poezije. To je naročito uočljivo kada se prisetimo da monoteističke religije zahtevaju od smrtnika potištenost, tugu, prepuštanje, poslušnost.
Ko danas čini pesničku publiku?
-Iz naše perspektiva izgleda da je pre sto i više godina u čitalačkoj publici bio svako ko je pismen, što svakako nije tačno, ali je izvesno da je poezija bila prisutnija do pre, recimo, pola veka, kada književnost uopšte poprima osobinu nepreglednosti, kada se produkcija umožila do stepena kada više nije moguće pratiti sve što se objavi. Takvo mnoštvo ne znači bezuslovno i povećanje kvaliteta, ali nezavisno od obilne produkcije poezija se razvija. Izgleda da danas poezija ima u potpunosti premijernu, elitnu publiku. S jedne strane čine je sami pesnici, a sa druge gotovo manični posvećenici. Sa stanovišta izdavača, to je zanemarljiv broj, ali mnogi pesnici smatraju da je dovoljan i samo jedan čitalac da bi se cilj ispunio.
Tako će biti
Za sto godina
Neko će mojim očima procenjeviti živahne žene u mimohodu
I po mojim merilima izabraće neku vrednu Tojanskog rata
I najpodesniju za produženje vrste na umoru
Isto za sto godina
Neko će arhineprijatelja ubiti mojim rukama
I mojim će plućima udahnuti njegovu dušu
Za sto ili više godina
Neko će mojim glasom psovati u pramraku
I mojim će korakom meriti preostali prostor
Između dva mukla sveta
Za sto ili dvesta godina
Komadi mog mesa budiće se iz ustajale reke
I cvet mog mesa mirisaće na zlatno runo
Presušeno na jesenjem suncu
Za sto, dvesta ili trista godina
Mojim će rečima objašnjavati
Nešto nepotrebno u životu
A vredno dobrovoljnog umiranja
(Zoran S. Nikolić, „Ono što Hermes ne zna“)
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
