Poezija ne sme da bude u trendu

Pred budvansku književnu publiku Bošković je stigao sa novom zbirkom poezije „The Clash“. Ona je predstavljena kroz svojevrsni performans čitanja poezije, pod nazivom „The Vocal Clash“. Taj poetsko-pevački spektakl izveli su Dragan Bošković – DŽo Stramer, Aleksandra Stojanović – Toper Hedon, Slavica Nikolić – Pol Simonon, i Danica Savić – Mik DŽouns.

Tako se treći nastup Boškovića na festivalu Grad teatar (prvi put se na Trgu pjesnika predstavio 1995, kao jedan od pobednika festivala poezije u Vrbasu, a zatim i 2005, kada je promovisao svoju teorijsku knjigu) pokazao kao događaj.

– Ovakvi poetsko-scenski nastupi trebalo bi na neki način da revitalizuju poeziju, da je nekako pomere u nekom drugom smeru, ali uvek smo u problemu kada želimo da jedan umjetnički medij izađe u neki drugi, tamo gde to nije toliko prirodno. A, zapravo, istorijski je bilo prirodno, i antički čovek je to razumeo kao zajedničku stvar, i slikarski izraz, i ritam, i muziku, i stih, i dramu. Istorija Zapada je odvojila poeziju, a mi danas od publike na našim nastupima više dobijamo sugestije zašto ne uvedemo i muziku dok govorimo stihove. Moj „bend“ i ja smo rešili da to ne radimo, dajemo mogućnost samo glasovima koji možda mogu da podstaknu buđenje poezije. Mislim da bi muzika skrenula pažnju sa stihova, jer je ona toliko snažna, i da bi oni izgubili od svog poetskog efekta. Možemo da zamislimo idealnu situaciju da u narednih deset godina svi pesnici imaju neki ovakav glasovni „bend“ i da izvode svoju poeziju, i da vidimo kako bi to onda delovalo. Možda bi sve bilo drugačije, uzbudljivije, zanimljivije, a možda bi tada i ono usamljeno čitanje poezije dobilo na nekoj snazi. Ovako, poezija se nalazi u jednoj vrsti monološkog i stereotipnog čitanja, a moj „bend“ i ja ispadamo nešto što je ekskluzivno i posebno – kaže Bošković.

NJegova zbirka „The Clash“, kao i ranije knjige, obraća se urbanoj, građanskoj generaciji rokenrola, panka i stripa, koja sada već pripada „srednjem dobu“, i koja se na ovom prostoru danas tako retko čuje.

– Mladi koji su 70-ih i 80-ih godina pripadali modernom, obrazovanom građanskom društvu prognani su odavde, oni danas kao da žive u egzilu, u emigraciji. A oni su jedna od posljednjih generacija koja je davala impuls modernizacije našeg društva u eks YU kontekstu. To je generacija kojoj pripadam, i koja je sa svim nevoljama koje su krenule 90-ih godina morala da se povuče, jer je jednostavno vaspitana drugačije – zavladali su nevaspitanje, agresivna vulgarnost, i više nismo znali kako da se snađemo. Nismo navikli, niti smo bili pripremljeni za dolazak nečega što je tako prostački strašno. Knjiga „The Clash“ se obraća generacijama koje i dan danas čitaju iste kulturne znakove, i u ovom svetu prepoznaju ono bolje, što u našem društvu više niko ne prepoznaje ni oko sebe, a kamoli u nekim ozbiljnijim markerima koji čine kulturu.

Bošković kaže da poezija, sem nekih davnih godina, nikada nije bila u trendu, i da je tada možda više značila za jednu ozbiljnu kulturnu politiku koja je gurala više različitih medija, pa i književne.

– Tada je i proza na neki način imala svoju težinu. Ali, posle opet neke kulturne politike, poezija je ostala po strani. Čini mi se, ipak, da još uvek ima ogroman broj poklonika, i da „radi svoj posao“. Poezija nije popularna, i meni je drago što je tako. Onog trenutka kad poezija postane popularna kao proza, pretvoriće se više u neki novinski članak, neki politički žanr, ili nešto slično, i neće se razlikovati. Danas je roman jako teško razlikujemo od novina, čak mislim da su pojedine novine mnogo zanimljivije od romana. Ali, poezija drži neku svoju poziciju, i mislim da treba da ostane takva – ističe Bošković.