Poezija se uvek čita u blagoj izolaciji

Naporno i nemaštovito – tako Maša Seničić, scenaristkinja i pesnikinja, odgovara na pitanje Danasa kako joj izgleda ovaj „scenario“ koji nas je globalno snašao i kom žanru pripada. Njena prva zbirka pesama pod naslovom „Okean“ nagrađena je Mladim Disom za 2015. godinu, a „Povremena poput vikend-naselja“ je u najužem izboru za književnu nagradu „Dušan Vasiljev“. Seničić opisuje na koji način njene zbirke slikaju život: „Prva je idealizovana slika odrastanja, sa ponekom oštrom opaskom. Druga je, ugrubo, pokušaj da se strukturiraju i shvate odnosi: čovek-zgrada, biće-grad, ja-porodica, uz upitanost o knjizi kao objektu“. Obe je objavila izdavačka kuća Treći trg.

– Kako si u „naseljima“ našla inspiraciju za poeziju i kako se kroz poeziju reflektuješ na egzistenciju?

– Lako, posmatrala sam ih mnogo duže nego što je potrebno da bi se kroz njih prošlo, ili u njima prespavalo. Poezija mi služi da bih u jeziku opipala te iste, precizne prizore; stoga nije refleksija, više paralelizam.

* Kada smo kod zatvorenog prostora, sada se svi tu nalazimo zbog izbijanja pandemije korona virusa. Kako podnosiš izolaciju i čime preokupiraš svoje vreme u njoj?

– Smeta mi što svi imaju snažnu potrebu da govore, govore, govore; manjka mi strpljenja. Razmišljam o tome kako se olako dobacujemo rečju ‘kuća’ – pa okupiram vreme pokušajima da je iznova razumem, kroz zagrevanje rerne, menjanje posteljine, igranje društvenih igara, pregledanje polica i naposletku – kroz preko potrebno, predivno monotono, zajedničko gledanje televizijskog programa.

* Prema tvom mišljenju, kako se poezija „čita“ u izolaciji i koje bi zbirke pesama preporučila za čitanje u doba korone?

– Poezija se uvek čita u blagoj izolaciji. Preporučila bih okretanje nefatalističkim piscima, oslobođenim književnih i društvenih pravila; suzdržaću se od imenovanja – kategorije nisu univerzalne, pa tako ne bi bilo ni moje smeštanje određenih autora u njih.

* Tvoja zbirka nosi naziv „Povremena poput vikend-naselja“ – šta misliš o elitnom naselju Beograd na vodi i novom obličju koje Beograd poprima, svim javnim radovima – od fontane na Slaviji pa na dalje?

– Opet pozivam na povratak pojmovima, kao i na njihovu pažljivu distribuciju: elitno i javno pridevi su koje zato ne bih upotrebila pri opisivanju donošenja odluka o budućnosti Beograda. Prašnjava obala Save čak i ovih dana vrvi od ljudi po gradilištu. Gradovi se koprcaju i prilagođavaju novim strujanjima vazduha, to je neupitno i neophodno, ali Beograd na vodi nije Beograd, samo je na vodi; kao što fontane većinom nisu voda, već odraz neukusa.

* Da li će, prema tvom mišljenju, posle zaustavljanja pandemije, svet poprimiti novo ruho, da li će se nešto suštinski promeniti u mentalitetu i ponašanju ljudi, kao i onih najmoćnijih koji regulišu „funkcionisanje sveta“?

– Mnogo toga će biti uzdrmano, ali je izvesno da će troškove promene snositi isti oni koji sada ne mogu da priušte da ostanu kod kuće: nepremostiva neravnopravnost će se produbiti do nesagledivih razmera. Svedočim svakodnevno sitnim banalnim transformacijama koje me, posmatrane tako – zbirno, prestravljuju; ponašanje ljudi je tužno, krhko i očekivano prilagodljivo. Idejno, uz obavezni rizik moguće mitologizacije – u perspektivi bi me obradovao potpuni kolaps. Nula nezaraženih. Nula nezainteresovanih. Nula obespravljenih.