Pogled Čoveka sa plakata

Slika iz slavnih dana najuspešnijeg jugoslovenskog glumca u međunarodnoj filmskoj areni. Muževan, harizmatičan, zagonetan…imao je sve attribute za velike filmske role. Pogled uperen ka dalekim horizontima koji su mu se otvarali. Imao je sve o čemu su balkanski mladići sanjali¸ pre svega uloge o kojima svaki glumac mašta – Odiseja, zavodnika Ruboroze, bondovskog junaka, misterioznog grofa Kaljostra, ratnika na odmoru u javnoj kući, teroriste, vaspitača.

Njegov lični magnetizam udahnjivao je život junacima sa različitih paralela. Potvrđivalo se čuveno geslo da se glumac ne transformiše u tuđi život već da njegova ličnost udahnjuje život liku koji glumi.

Bekim, što u prevodu sa albanskog znači Blagoslov, je rođen u Sarajevu 1. juna 1936. Odrastao je u Prizrenu i do kraja života će mu vode Bistrice mamiti osmeh. U tu hladnu vodu Bistrice je zagazio Uliks i prosuo Bekimov prah dok su njegova životna saputnica Branka Petrić, Hedon i prijatelji pratili kako ga bistri brzaci Bistice odnose u večnost. Studirao je u Beogradu na Akademiji za pozorište, film i televiziju.

Primljen je „iz prve“. Morao je da obeća da će usavršiti srpski jezik. Sa talentom koji je nosio posle akademije vrata su mu se otvarala. Imao je zapažene uloge u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, ali film je bio medij u kome će zablistati. U beskrajno ponavljanom filmu Saša (1962) igra epizodnu ulogu poručnika Marića (nedićevca) koji više puta ponovlja rečenicu „đaci, a već junaci“ izazivao je smeh.

Među rane radove spadaju filmovi takozvanog crnog talasa: Neprijatelj (1965) Živojina Pavlovića, Klakson (1965) Kokana Rakonjca i Roj (1966) Miće Popovića. Već tada jedan drugi reditelj Dragoslav Lazić u filmu Tople godine (1966) otkriva u Bekimu potencijal romantičnog junaka i zavodnika.

Uspeh koji će Bekima vinuti u filmske besmrtnike stiže sa filmom Skupljači perja (1967) Aleksandra Saše Petrovića. U Kanu žiri kritike mu dodeljuje prvu nagradu, doduše Zlatna palma mu izmiče, ali Bekim je te godine bio apsolutna zvezda festivala. Obučen u modele Aleksandra Joksimovića, vitak, divalj, ali uglađen. Igrao je sa Širli Mek Lejn kao da ne izlazi iz plesnih dvorana.

Naša akademija je školovala svestrano obrazovane i spremne glumce. Država je podupirala zdušno projekte koji su donosili zemlji ugled i prestiž. Visoka moda koju je Bekim lansirao bila je ulaganje u čoveka koji će proslaviti jugoslovenski film ali i Albance. Poruka iz Titovog okruženja bila je da obavezno ističe da je Albanac. Bila je to vrednost za čitavu zemlju, ne samo za jedan narod.

Usledile su brojne uloge. Već 1968. snima seriju Odisej sa Dinom de Laurentisom. Penelopu igra Irena Papas. Prema rečima njegove životne saputnice, najtemeljnije kritičarke i ljubavi ovo dvoje glumaca su najlepši par koji je Balkan mogao da iznedri. 1970 igra sa Anom Mofo u filmu Avanturisti koji ima premijeru na probnom letu Boinga 747 iznad Atlantika. Bekim i Branka su najelegantniji u bundama Aleksandra Joksimovića.

Zasenili su 342 pripadnika/pripadnice džet-seta. Film Libera, ljubavi moja sa Klaudijom Kardinale snima 1973. Nežan film Poslednji snegovi pred proleće (Ultima neve di primavera) kao da je uvod u možda najznačajnivi Bekimov film Specijalno vaspitanje (1977). Sedamdesetih će Bekim snimiti čak 18 filmova, osamdesetih pet, devedesetih tek dva. Poslednji film koji je snimio je Džingis Kan (1998). Partnerke su mu bile najveće glumice svog doba Ava Gardner, Klaudija Kardinale, Irena Papas, Ana Mofo…

Bile su to blistave godine, a onda se na Bekimov i živote mnogih od nas spustila neman bratoubilačkog rata, mržnje, podozrivosti. Nije Bekim bio od tog materijala. Uradio je ono što častan čovek može sam sa sobom da uradi. Povukao se. Pisao je u osami. Ispostavilo se da je podjednako dobar pisac kao i glumac. Nije se javno pojavljivao. Kome da se prikloni?

Zar da pljuje po godinama svoje i naše sreće?

Branka Petrić skreće pažnju na govor tela, posebno ruku Bekima Fehmiju. Stručnim okom glumice ona zapaža da je retko koji glumac bio u stanju da pokretima ruku dočara ono što izgovara, da postoji organska veza između reči koje izgovara i njegovih pokreta.

Kad je izašla iz štampe knjiga Miroslave Malešević: Didara, životna priča jedne Albanke, zamolila sam ga da govori na promociji. Odbio je, ali se gospodski zahvalio na pozivu.

Knjigu je već bio pročitao. Delio je sa Didarom ljubav prema Prizrenu. Nije osećao da pripada ovom svetu. Stvari su postale nepopravljive. Nije hteo da ga svojataju ni u Beogradu, ni na Kosovu.

Otišao je po vlastuitoj volji, dostojanstven i svoj, 15. juna 2010.

Razmišljajući o Bekimovom životu, njegovoj sreći da je pola veka uz njega bila Branka Petrić, da ga je volela, pratila, praštala mu, inspirisala ga, da su zajedno podigli dva divna ljudska bića Uliksa i Hedona, da je imao snage da svoj život ispiše bez imalo laži, pitam se koliko nas je sve unazadilo i zla nam nanelo raspadanje Jugoslavije. Svi talambasi i političari ne mogu da pokriju nesreće onih koji su bili najvredniji među nama.