Pohvala Magrisu 1

Italijanskog putnika teško je opčiniti starim zdanjima, on će se tome samo, pun razumevanja, ljubazno osmehnuti.

Da, on se kod kuće svakodnevno kreće među nekoliko stotina godina starijim kućama. Kad čoveka njegova biografija spoji s njegovom temom, istinski talenat će to odmah primetiti. Samo originalni duh je u stanju da shvati i da zgrabi ono što mu je palo u krilo.

Tršćanski profesor je razumeo da je Trst centar sveta. Imajući posebno u vidu kafe „San Marko“. S dopunama u svim pravcima. Nije moguće da esejistu, profesora književnosti, naučnika germanistu koji između sebe i sveta, poput štita, poput zavese, postavlja knjige, sistematizovano znanje, čoveka koji i plete, i raščlanjuje metaforu Srednje Evrope, tršćanskog lokalpatriotu, nekadašnjeg senatora, dinamičnog, kosmopolitski širokogrudog sagovornika brojnih konferencija, koji svoje misli izražava na savršenom nemačkom, a koji se najbolje oseća u uskomešanom šarenilu, jednog dunavskog putnika, amblema jedne srednjoevropske književne prestonice, Trsta, Italijana koji u graničnom pojasu iskreno razgovara sa Slovenima, Austrijancima, stanovnika primorskog grada koji doživljaj ograničenog beskraja Mediterana može da oseti tako da ovaj neprestani zanos, tu opsenu – ja, starosedelac dunavskih obala, lišen mora, jedva mogu i da zamislim, vrednog autora, u čijem peru mastilo nikad neće da presuši, i koji se kupa u rečima, nije moguće, dakle, da tog Klaudija Magrisa ne iskušava želja da napiše roman? Već i zbog toga da bi se iskobeljao iz sebe, i da, makar dok piše taj roman, bude neko drugi, različit od onog koji obično jeste, da bude, na primer, Enriko, a ne Klaudio, i da vrsni znalac književnosti, koji u predavanjima, intervjuima, javnim razmišljanjima daje naslutiti s kakvim bogatim intelektualnim arsenalom raspolaže, može da se preobrazi u velikog ćutljivca koji će otploviti brodom u Argentinu, na pampe, zaposliti se kao konjušar, gde će s vremena na vreme, kad ožedni, zaklati jednog konja i popiti njegovu krv. Telo pripovesti je vitko i utegnuto, nad njom pirkaju slani vetrovi, vetar brzo nastupajućeg usuda.

Ravnice, stenovita brda, lepi iskoraci iz polazne tačke, s borbenog stanovišta jednog urbanog pisca, iz kafea, iz „San Marka“, iz mesta gde počinju Mikrokosmosi, jer kosmos je Trst, unutar kojeg su kafe, pristanište, gradski park i crkva mikrokosmosi, naravno, možemo poći i dalje sada već otvorenim putem malih svetova, kao u nekom velikom tržišnom centru, ili u nekom bliskoistočnom bazaru, levo-desno se otvaraju primamljive figure i priče, sve se umiljavaju, nude, svima bismo se rado pridružili, na primer, DŽojsu, Zvevu, koji stoje ovde u parku, kao kipovi, i lebde obojica i u tršćanskoj mitologiji.

Prevod s mađarskog: Arpad Vicko

Autor je poznati mađarski pisac čiji su romani Odlazak od kuće i povratak kući i Pomračenje sunca, na brdu i knjiga eseja Izveštaj o stanju duha objavljeni u izdanju Arhipelaga.

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari