Pojam granice rodio se sa nacionalizmom

* Putovali ste, po mišljenju mnogih, u egzotične zemlje koje opisujete u knjizi, otkuda interesovanje za njih?

– Zbog toga što se nalaze na granici. Još dok sam bio student bavio sam se Istrom. Napisao sam doktorsku disertaciju o Istri. Otputovao sam tamo, tada sam prvi put video šta su narodi na granici, šta je kultura na granici. Onda sam počeo da se time bavim. Završio sam tu tezu i slučajno sam u Nemačkoj upoznao neke ljude iz Kirgistana. To je bilo 2011. godine, neposredno posle izbijanja revolucije u toj zemlji. Odlučio sam da odem i vidim šta se tamo dešava. Tamo sam opet video granicu. Ljudi možda ne žive baš na geografskoj granici, ali žive na granici kultura. Cela Centralna Azija bila je tokom istorije podeljena među carstvima. Isto je i sa Kavkazom. Odlučio sam da se time bavim zato što vidim da ove zemlje mogu da budu i primer za budućnost, za sve nas, za ceo svet.

* Možete li to objasniti?

– U suštini, od njih možemo da naučimo kako da izbegnemo sukobe i kako može da se živi u multikulturalnom društvu. Kod nas u Evropu sada dolaze ljudi, mi smo nekako uplašeni. Tamo su različiti narodi uvek bili u kontaktu. Možemo da izvučemo pouku iz njihovih sukoba, ali i susretanja. Sve ono što se dešava ovde i sada već se dogodilo, ne samo toliko daleko u Centralnoj Aziji i na Kavkazu, nego, na primer, u Istri, pa čak i u Vojvodini. Ali, meni se čini kao da Evropa to neće da vidi zato što još uvek imamo u glavi ideju etničkog purizma.

* Može li se, recimo, između pograničnih područja u Istri i na Kavkazu povući paralela, u čemu se razlikuju, ili ima i dodatnih tačaka?

– Pojam granice je teško opisati. Rekao bih da granica nije neka linija, nešto što samo deli. To je kao neka siva zona gde ljudi žive izmešano. U Istri, na primer, granica nije tamo gde se završava Italija i počinje Slovenija, pa onda Hrvatska. Granica je baš između: znači na selu, u tom delu gde su živeli Italijani, Hrvati i Slovenci zajedno i gde nije bilo moguće razlikovati ko je tačno Italijan, Slovenac ili Mađar, ko je tačno Rumun. To je u suštini granica. To je veoma živo područje. Naravno, problem počinje kad pokušavamo da podelimo narode i kulture koje su u kontaktu. Mislim da se u suštini pojam granice rodio pre dva veka sa nacionalizmom. Eto, ja tako vidim granicu. Cela Centralna Azija, govorimo o području širem od hiljadu kilometara, neka je granica. Tamo su ljudi i različiti narodi živeli zajedno, a bili su pod različitim carstvima.

* Koliko se mentalitet pograničnog čoveka razlikuje od ostatka stanovništva?

– Veoma se razlikuje zato što je taj čovek otvoreniji. Naravno, zna više jezika i mislim da ima sposobnost da bolje analizira i rešava probleme od onih koji žive u centru neke države. Meni je, recimo, da savladam nekoliko jezika bilo ipak veoma teško i još uvek jeste – da pričam srpski, ruski, nemački. NJima je veoma lako da pričaju dva ili tri jezika u isto vreme. Pričati dva jezika znači imati u sebi različite svetove. U tim područjima je sigurno teže živeti, ali stvarno mislim da ti ljudi imaju nešto više od nas koji živimo daleko od granice.

* Šta je to ‘nešto više’?

– To je baš ta sposobnost da čovek relativizuje i da vidi svet iz drugačije perspektive. Ne mislim samo na politiku, nego i na običan život – kad čovek ima neki sukob sa nekim ipak će, ako potiče iz te zone i ako nije nacionalista, ako nije zatvoren, razumeti i razloge drugog čoveka, ipak će videti da je moguće živeti na drugačiji način. Recimo, ja sam pojedinac koji ima svoje navike, ali znam da postoji nešto drugo što je drugačije i što nije manje vredno, jednostavno je drugačije. Dok nama treba dosta vremena da to shvatimo, u tim područjima to je nešto što se podrazumeva. Iako, naravno, ponekad to teško pada i ponekad se dešava da se neko ipak zatvori i onda vidi onog drugog kao neprijatelja.

* Da li su onda u tim područjima nacionalizmi ekstremniji nego drugde ili nisu?

– Ne, nisu. Ima ih, naravno. Ali, ne bih rekao da su ekstremniji. Ono što me brine je nešto drugo. Ponekad je nacionalizam, jednostavno, posledica straha. I ljudi u pograničnim područjima se, kao i svuda na svetu, boje i onda u nacionalizmu traže sklonište od, na primer, globalizacije, od sveta koji se polako menja. Nacionalizam može da pruži utočište i onda je, naravno, posledica da neko ko postaje nacionalista neće da komunicira sa onima koji su drugačiji. Ne bih rekao da je u ovim područjima nacionalizam jači. Ima i izuzetaka U Jermeniji je nacionalizam veoma jak zbog situacije u Nagorno Karabahu. Ali, uvek nacionalizam ima veze sa ekonomskom situacijom, sa privredom. Tamo gde su ljudi siromašni nacionalizam je jači. Isto i u Kirgistanu – nema nacionalizma, ali ima islamizma. U Istri je, na primer, sada ekonomska situacija mnogo bolja nego u prošlosti i nacionalizam nestaje. Ne bih povezao nacionalizam sa granicom, nego sa strahom i privredom.

* U pograničnim područjima se prelamaju i odnosi velikih i malih država. Sve zemlje u kojima ste bili su pod sferom uticaja Rusije. Koliko je Rusija toga svesna, kako se odnosi prema tim zemljama?

– Jesu. Rusija je sigurno ubeđena da joj te zemlje pripadaju. A kako se te zemlje odnose prema Rusiji veoma je komplikovano pitanje. Rekao bih da moramo da shvatimo to da Rusija sa zemljama na Kavkazu i u Centralnoj Aziji nije imala kolonijalistički odnos. Rusija je bila kolonijalna sila, ali više prema narodima koji žive tamo daleko, koji su skoro nestali, na području Sibira. Prema njima je odnos sigurno bio kolonijalni, ali prema narodima u Centralnoj Aziji i na Kavkazu ne može se govoriti o kolonijalizmu. Ovi narodi su dobrovoljno od Rusije tražili podršku i često su dobrovoljno ulazili u savez sa Rusijom i to još pre dva veka. Tu ima neke sličnosti. Ipak su bili narodi stepe, nekako su se prepoznali i odlučili da naprave neki savez. U suštini, odnos je sličan kao ovde na Balkanu – Srbi, Hrvati, Bošnjaci – svi su svojevremeno odlučili da budu zajedno jer imaju nešto zajedničko. Kad smo to rekli, treba imati u vidu da postoji i real politik. Onda su, naravno, neke od ovih zemalja u sukobu sa Rusijom. Gruziji se nije svidelo što je Rusija preuzela Južnu Osetiju i Abhaziju. Sad su u ratu. Gruzija čini sve da uništi ono što je ostalo od ruskog uticaja. Jedan profesor u Gruziji mi je rekao ‘pa, mi se mrzimo, ali sigurno ćemo se za 20 ili 30 godina opet voleti zato što naš odnos nije odnos kolonijalne moći’. Sigurno toga ima. Neću da branim Rusiju. Ono što ona sada radi ima neke kolonijalističke konotacije u smislu da bi Putin hteo da preuzme te teritorije kao što je bilo u prošlosti. Ali, njihov odnos je izuzetno komplikovan i ne može se objasniti u par rečenica. O tome govori i činjenica da još uvek ti narodi govore ruski i da je ruska kultura deo njihove kulture.

* Dugo živite ovde, dobro poznajete Srbiju, ali i Rusiju. Kako vi kao Italijan gledate na odnose Srbije i Rusije?

– Sigurno postoji nešto što spaja Srbiju i Rusiju. To je pre svega religija. Ali, meni se čini da ljudi u Srbiji nemaju pojma šta je Rusija. Isto tako ljudi u Rusiji nemaju pojma šta je Srbija. U smislu da su obe zemlje ideološki vrlo bliske, ali se uopšte ne poznaju. Ovde vidim neku mitizaciju Rusije. Rusija se doživljava kao naša majka, naša starija sestra. A u Rusiji se u suštini Srbija veoma malo spominje i kad se spominje opet se to čini iz ideoloških razloga. Ti narodi se po mom mišljenju dubinski ne poznaju. Tome u prilog svedoči činjenica da se ovde mnogo priča o Rusiji, ali se ovo društvo opredelilo za Evropu. Srbija pripada Evropi. U to ne sumnjam. Trebalo bi malo racionalizovati taj odnos prema Rusiji. O tome nam i istorija mnogo govori. Ne čini mi se da je Rusija puno pomogla Srbiji. Na rečima da, ali investicije još uvek ne dolaze iz Rusije, dolaze iz Evropske unije, to sve govori.

O sagovorniku

Kristijan Eker rođen je u Bazelu 1977. godine. Diplomirao je italijansku književnost na Univerzitetu „La Sapienza“ u Rimu, gde je i doktorirao. Radi kao docent za italijanski jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. U slobodno vreme se bavi novinarstvom i sarađuje sa uglednim domaćim i stranim časopisima (Danas, La Voce del Popolo, Il Caffe Geopolitico, Limes, Nova misao Vojvodine, Putopis). Napisao je brojne članke o pozorištu i geopolitici, najviše se baveći zemljama u kojima se kulture sreću, a narodi ponekad i sukobljavaju. Godine 2015. objavljena je njegova prva knjiga eseja, reportaža i putopisa „Vetar sa kopna“.