Pokoravanje budućnosti

Nemamo pojma. Ali, da bend sv. Pseta ne potpada ni pod kakvu kupoprodajnu transakciju, niti berzansko špekulisanje emocijama, energijom i sirovom transmisijom jarkih činjenica zvuka – u to nema ni najmanje sumnje.

Ako ste za ovaj bend čuli još pre par godina, sa njihovim debitantskim ostvarenjem „Koliko samo tajni“ (2018), onda nastup na otvaranju ovogodišnje koncertne sezone na Zidiću Doma omladine Beograda pred mnoštvom okupljenih fanova za vas i nije bio neko iznenađenje.

U sred ‘izborne tišine’, ukoliko ste je uopšte bili svesni, nakon dugih ‘karantinskih’ meseci bez iole živih događaja koje god vrste, u srcu Beograda eksplodirala je nuklearna bomba vibracija koje putuju brže i direktnije nego što to predviđa ma koji zakon fizike.

Zagrevanje sa legendarnim snimcima grupe The Sonics, pred nastup sv. Pseta na Platou Milana Mladenovića, tako nije nimalo slučajan izbor.

Jedan istovetni garažni ugao razmatranja korumpirane stvarnosti, samo dabome u svom kalendarski unapređenom pojavnom obliku, povezao je ove velikane sa našim gromkim muzičkim izdancima, preko pola veka kasnije.

Ako je onomad to bio proto-punk, onda su sv. Pseta ovome dodala svežinu mladalačkog ubiranja različitih pobunjeničkih žanrova.

Tu su i psychobilly rafali i surf noir odsevi što vas hvataju za pluća i snabdevaju ih plemenitim gasovima rokenrola, u dovoljnoj meri da se vinete zaista visoko. Ali, tu je i ono ‘nešto’ što poseduje svaki specijalan bend u sebi. A sv. Pseta su licencirani vlasnici takve magije, garantovano.

Bend sv. Pseta na ovom svom koncertu prvi put se oficijelno predstavio kao trojka, iako su još do skora bili prepoznati kao duo.

U aktuelnom sastavu Aleksandar Obućina – gitara, Miloš Đerković – bas i Nemanja Ćirić – bubanj, oni zvuče moćnije nego ikad. Bilo da izvode svoje prkosne instrumentale sa „Koliko samo tajni“ („Trnu mi noge“, „Mene stalno neke cipele prate“, „Tri lica imam ja“, „Kako si? Dobro sam)“, ili premijerno predstavljaju one nove sa budućeg albuma (radnog naziva „… moje srce nosi“, koji se naslovom nadovezuje na prethodni), bilo da novi član Miloš Đerković svira gitaru na onim prvim ili bas-gitaru na ovim potonjim – imaginarni električni kabl kojim nas sve odlučnije obmotavaju kao publiku biva svejedno priključen na najjače.

Kada im se u poslednjem setu kompozicija još priključi Jasmin Rastić, gitarista bratskog benda Gazorpazorp – delirijum je u potpunosti dosegnut.

Momci iz sv. Pseta postavili su svoj nastup kao antičku dramu – iz sasvim lične pogonske mašine ideja oni sipaju stare dobre istine na najnoviju generaciju slušalaca, u kojima zatim te ideje počinju da rade svoj hiljadugodišnji posao činjenja ljudi – ljudskim bićima.

U to ime, oni vrište i urlaju sopstvenim instrumentima i Nemanjinim glasom umesto nas. Ovo je takođe značajan korak u karijeri benda, koji bi se mogao označiti kao pokoravanje budućnosti. Verujemo da će se njihov lavež od ovog trenutka stvarno nadaleko čuti. Svaka čast, poštovani svetitelji!