Definitivno, američki filmovi nisu baš najbolje odigrali ulogu glavnih aduta Festivala, iako donose najviše prometa. Ni ping-pong glumačkih bravura Roberta de Nira i Edvarda Nortona u „Kamenu“ Džona Kurana nije uspeo da održi nivo u ipak nategnutoj moralističkoj paraboli štucavog toka o večitom nadmetanju ove i one strane zakona.
Čak ni Nikol Kidman, u najboljoj formi, nije uspela da spreči pad filma „Zečja rupa“ Džona Kamerona Mičela, jedne od sve brojnijih studija trauma nakon tragičnog gubitka (ovde deteta u saobraćajnoj nesreći), ne zaobilazeći ni opciju života posle smrti. Svi su kritičari onda pohrlili na projekciju američke produkcije Britanca Denija Bojla, koji kao „ne bi trebalo da omane na festivalima“, pod nazivom „127 sati“ – vreme koje je američki avanturista pentrajući se po (stvarno velelepnom) kanjonu u Juti ostao priklješten gromadom kamena za stenu, do herojskog oslobađanja odsecanjem sopstvene ruke. Istiniti događaj beše zgodan baš za štosni, linearni scenario, upakovan u vizuelnu dopadljivost i zabavnu interpretaciju Džejmsa Franka, na pola puta ka stremljenoj dubini.
Naravno da je situaciju labavosti dominacije favorizovanih iskoristio sve ekskluzivniji program „Ponoćno ludilo“, jačajući svoj status festivala u festivalu, pa i kontra festivalu, što ne znači da je i u Ludilu bilo sve idealno. Jedan od ovogodišnjih favorita Dante Lam nije baš dovoljno potkrepio priče o njegovom preuzimanju primata od Džona Vua i Džonija Toa u akcionom policijskom hongkonškom krimiću svojim „Plamenom savesti“, povremeno spektakularnoj priči o nadmetanju dobrog i lošeg policajca, čiji slojevi su nekako ravni i čitljivi bez ostatka. Možda je hit „Ponoćnog ludila“ ove godine ipak bio „Bunraku“, subverzivnog Amerikanca Gaja Mošea, futurističko-mitološko vizuelno čudo nabijeno fantastičnim borilačkim scenama, u pokušajima dva špageti-individualca da smaknu moćnog negativca. Primer infiltracije vrhunske produkcije sa zvezdama (od kojih je najneočekivanija Demi Mur!) u redove ponoćne opozicije.
A ima li išta lepše od gledanja pomalo zaboravljenog Cuija Harka koji, kao bivši doajen upravo ponoćnih programa širom sveta, ove godine priredio nam je iznenađenje sa „Detektivom Di i misterijom fantomskog plamena“ (baziranom na legendarnoj preteči detektiva iz kineske istorije od pre više od jednog milenijuma). Možda bi oni koji su slučajno naboli japansku Norvešku šumu“ Tran An Hunga iskustvo gledanja baš te tinejdžerske ljubavne drame proglasili najlepšim, što podrazumeva titranje između bizarnosti i maksimalne pitkosti kroz psihološku iznijansiranost i retko viđeno, možda i neviđeno, udruživanje jezika faca i pejzaža u imanentnu tragiku najpozitivnijih likova.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
