Četvoročasovna rasprava o zlu, u kojem su pored uglednih imena naše nauke učestvovali i slušaoci što su dupke ispunili salu Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka u Beogradu, pokazao je da ovu tamnu stranu ljudske prirode nije nimalo lako ispitati jer je i dalje niz pitanja ostao bez odgovora.
Razgovor koji je vodila Zorica Stablović Bulajić upriličen je povodom knjige „Antropologija zla“ poznatog etnologa Bojana Jovanovića, u kojoj je autor velikim znanjem, pouzdanim podacima i doslednom argumentacijom analizirao ovaj pojam. Pored Zavoda, organizatori su izdavačka kuća Heraedu koja je objavila Jovanovićevu knjigu, i Treći program Radio Beograda koji će emitovati delove rasprave.
Tribinu je otvorio Đuro Šušnjić, koji je govoreći o „đavoljim šegrtima u kulturi kakvi su kič, šund, rijaliti…, rekao da zlo nije antropološka greška već pitanje izbora, jer ako je čovek slobodan on može da izabere dobro ili zlo.
Ratko Božović je naveo niz pojmova u našem jeziku koji u korenu imaju tu reč – zloća, zloba, zloduh, zloumnik…, a spominjući Hanu Arent i teoriju o banalnosti zla konstatovao da je njemu lično, što se tiče ljudske prirode, bliži De Sad nego Rusoov stav o urođeno dobrom čoveku.
Istražujući da li je moguće zauzdati zlo Žarko Trebješanin je rekao da je ljudska istorija sazdana od ratova, pogroma i logora. „Zlo je metafizičko, a destruktivnost i agresivnost čoveka mogu se empirijski dokazati“, kazao je Trebješanin podsetivši na Frojdovu teoriju da je zlo urođeno čoveku. Govoreći o Lenjinu i boljševičkoj revoluciji Slobodan Antonić je izneo tezu o zlu iz ideje, i naveo brojke o streljanju i pogromima sovjetskih građana u to vreme (streljano je oko 100.000 ljudi, 5 miliona umrlo od gladi a osnovano je oko 390 logora), koje su poslužile kao dokaz kako se ideja o dobru pretvara u zlo. Može li se zlo opravdati bilo je pitanje Slobodana Kanjevca, koji je podsetio na različite aršine kojim su isti ljudi nalazili razumevanje za NATO bombardovanje Srbije, dok su na slične nepravde u svetu gledali drugačije. Postmodernizam i njegova dekonstrukcija koncepata modernizma, među kojima i ideje o binarnoj suprotnosti, bili su predmet više nego inspirativnog izlaganja Jelene Đorđević, koja se iz te perspektive upitala da li je apokalipsa o kojoj se dugo govori stvarnost.
Petar Pijanović je podsetio na srpsku prošlost i vertikalu plemenske satrapije od Nemanjića do ubistva Zorana Đinđića, što pokazuje prirodu zla koje nam nisu uvek činili drugi već i mi sebi. Da li se počinjeno zlo srpskom narodu dešava u ciklusima bilo je pitanje Slađane Ilić, koja je na primeru genocida nad Srbima u NDH tražila adekvatni naziv za zlodela ustaša i umesto termina ideološko ili instrumentalističko zlo odabrala „praznično zlo“, jer su ustaše slavile svoje zločine. Predrag Šarčević je, pak, ističući autentičnu autorsku ličnost Bojana Jovanovića, koji dosledno nastavlja da se bavi ništavilom, ukazao na važnu ulogu angažovanosti knjige „Antropologija zla“ i upitao se koji je njen dalji put.
Otkrio ga je, svodeći razgovor, sam autor rekavši da je knjiga odgovor na pitanje zla u današnjem svetu, i na nesumnjivu realnost koja je prekomponovana u odnosu na osnovne humanističke pojmove na koje smo navikli. Šta je danas ono što smo smatrali dobrim i zlim, upitao je Jovanović, dodajući da je neposredni cilj knjige pomeranje dosadašnjih etičkih granica jer „zločin nije samo ono što je učinjeno već se ispostavlja da su koreni zla dublji, da zlo ima svoju predigru u onome što se govori, a posebno u onome što se misli.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
