Pokušaj da se zabeleže stvari koje kao društvo nemilosrdno brišemo

Zato sad imam tremu pred domaću premijeru, jer za razliku od strane publike, koja je ovu priču otkrivala, sad pričam priču ljudima koji su je proživeli – kaže Mila Turajlić, rediteljka filma „Druga strana svega“ koji će večeras u Sava centru u okviru Festivala autorskog filma imati domaću premijeru.

Dokumentarac osmišljen kao dijalog između ćerke i majke o porodičnoj istoriji, prerastao je u priču o životnim izborima i smislu političkog angažovanja, a istorija jednog stana postala je metafora jedne zemlje. O filmu koji je pre nekoliko dana nagrađen na najvažnijem festivalu dokumentarnog filma u svetu – IDFA, ali i o današnjoj slici 90-ih, odnosu prema istoriji i večitom pitanju – otići ili ostati, za Danas govore i rediteljka Mila Turajlić, ali i glavna junakinja „Druge strane svega“, njena majka, ugledna profesorka i politička aktivistkinja Srbijanka Turajlić.

* U razgovoru koji smo radile pre nego što si otišla na svetsku premijeru u Toronto, isticala si da to nije film o tvojoj majci. Sada kada sam pogledala film, ne bih se složila s tim…

Mila: Pa i jeste i nije. Da ona nije to što jeste, i dalje bi bila glavni lik u tom filmu, zato što je ona čuvarkuća tog prostora. Igrom slučaja je imala i taj aspekt svog životnog puta svima poznat, ali za startnu poziciju tog filma to je bilo irelevantno. Na početku našeg razgovora to je zaista osoba koja je u tom prostoru odrasla i koja prepričava njegovu istoriju.

* Ali se onda fokusiraš na njen život i veći deo filma zauzima priča o njenom javnom angažmanu…

Mila: Vremenom sam shvatila da sam stigla u tu životnu fazu u kojoj je manje-više bila ona kada je rešila da se angažuje. Onda sam ja imala potrebu da, kao odrasla osoba, drugoj odrasloj osobi postavim neka pitanja na temu tih odluka koje je donela. Kako je izabrala tu životnu putanju i šta o tome danas misli? A na kraju filma sam shvatila da su sva ta pitanja zapravo bila upućena meni podjednako kao i njoj, jer ona vrlo vešto obrne presiju i na kraju sam ja ta koja je pred tim pitanjima, a ne ona.

Srbijanka: Ja mislim da film nije o meni. Ja sam stvarno mislila da će film mnogo više biti hronika od 1945. do 1990. nego od 1990. do 2000. I onda bi to bio film o meni i mojoj porodici. Pošto se film dobrim delom prevukao u ’90-e, to je zapravo film o svima onima koji su ’90-e živeli na način i sa angažmanom koji smo mi živeli. Ja sam tu prosto paradigma celog tog pokreta, iako nisam bila njegovo ni najistaknutije ni najaktivnije lice. Mogu da imenujem deset ljudi koji bi zapravo u većoj meri bili to lice, ali oni nemaju sreću da žive u istom stanu sa jednom rediteljkom. Ali čini mi se da je važno da neko ispriča da je u Srbiji bilo i drugačije.

Mila: To je sjajno sumirala profesorka Snežana Milivojević, koja ima veliku arhivu 90-ih. Ona mi je rekla da ima osećaj da priča o nepristajanju za vreme Slobodana Miloševića nikada nije ispričana. Ja zapravo to tako doživljavam.

* Koliko si ti bila svesna angažmana svoje majke 90-ih? I da li si nešto novo otkrila radeći na ovom filmu?

M: Bila sam užasno svesna od svoje 11. godine. I tačno znam kada se to dogodilo. Bilo je to u junu 1992. kada sam pobegla iz škole jer sam čula da studenti idu na Dedinje. Zbrisala sam iz škole da to vidim i naletela na nju na čelu kolone. Bio je mali problem jer je trebalo da budem gde je trebalo da budem… Ali ja nju otada pratim. Išla sam s njom na sve moguće demonstracije i to mi je bila najprirodnija stvar na svetu. I tek kao odrasla osoba sam pomislila da je to ipak neobično i da sam imala jedinstven način da neke stvari vidim iznutra dok odrastam. Ne mogu da kažem da sam išta novo saznala sa ovim filmom, ali sam spoznala iz ugla nekog ko više nije dete nego je čovek. To je razlika. Sada o tim stvarima ne promišljam na način na koji sam ih nekad promišljala.

* Kaže Mila da ste bili na čelu kolone, a meni je neverovatna scena u filmu gde se spremate da idete na televiziju iako u blizini vašeg stana gori američka ambasada i govorite „Ne smem samo ja da se uplašim“…

S: Ona mi kaže da mi se digao adrenalin.

* To je samo jedna od tih situacija neustrašivosti. Uz majicu Otpora koju ste nosili na ulici kada su ljude bili zbog toga…

S: To jeste to. Cela poenta je da režim ne shvati da vas je uplašio. Jer ako vas je uplašio, vi ste izgubili. Tu nije bilo mnogo razmišljanja. Ja nisam mislila da je to opasno.

* Čak ni kad ste izgubili posao?

S: Ne. Ja sam znala da je to mogućnost. Ali što reče moj suprug, kada samo o tome razgovarali: „Valjda ćeš se negde zaposliti.“ I inženjer zaista uvek može da nađe posao. Istina, ja sam posao našla u Bosni. U Srbiji nisam mogla. I našla sam ga zahvaljujući prijateljici i koleginici, ne toliko zahvaljujući struci. Ali to je bio maksimum. Ja nisam to doživljavala kao akutnu opasnost. Zaista. Nema nikakve sumnje – Đinđić, Vuk Drašković… oni jesu bili u opasnosti. Ali za nas obične građane, stvarno nisam mislila da postoji nekakva opasnost.

* Čak ni kad su vas pratili? U filmu pričate kako su ispred stana stalno stajala neka sumnjiva kola…

– Pa, nije. Ja sam stalno pričala kada bi nas više bilo… Jer oni ne mogu sve da otpuste. Da smo mi svi ustali, niko ne bi izgubio posao.

* S druge strane, neverovatno je kada pričate o 5. oktobru u filmu da kažete da ste znali bolje istoriju, da biste znali da su sve revolucije neuspešne…

S: I jesu. Ali donose promene kad tad. Francuska revolucija, ako pogledate šta se desilo iza nje, bila je strašna. Bio je Napoleon. Ali Francuska je ipak uspostavila temelje republike i socijalne države u celoj Evropi. Krajnji ishod, ko ga doživi, sasvim je sigurno uspešan.

* Dakle, verujete da je ishod 5. oktobra uspešan…

S: Krajnji ishod još nismo doživeli. U etapi doživljavanja krajnjeg ishoda moramo da se rešimo i Vučića. Pa kad to završimo, idemo ka nekom krajnjem ishodu. Sigurno pozitivnom.

* Na filmu vidimo i vaš intervju na Studiju B u noći 5. oktobra, gde govorite vrlo umereno o svemu šta nam predstoji, ali i napominjete da smo mi zaljubljiv narod i se plašite da ćemo se ponovo zaljubiti u nekog idola…

S: Prvo, ja sam zaista bila zaprepašćena stepenom obožavanja Slobodana Miloševića. Za Josipa Broza mi je bilo jasno. Tu je bilo i straha i edukacije od prvog razreda. Ali za Miloševića je to nastalo u roku od 24 sata i nikada nisam razumela kako. Međutim, ono čega sam se ja plašila to je ta koalicija 18 stranaka, koje su imale potpuno podeljene ciljeve. Dakle, mi smo zaista bili jako podeljeni, na one koji su mislili da je rat nedopustiv i one koji su mislili da je rat loše vođen jer mi nismo osvojili dovoljno teritorija.

M: Prekinuću te. Znaš kad sam ja shvatila to? Ne znam da li se ti toga sećaš. U septembru je tačno pred te izbore bila konvencija DOS-a u Sava centru. Bila je teatralno režirana kao američke konvencije. Oni svi dolaze, pobodu zastave svojih stranaka, a uzimaju zastavu DOS-a. Bila je neka vrlo upečatljiva scenska dramaturgija, jer sad smo mi kao dostigli Zapad i po scenografiji, ne samo po vrednostima. I na kraju te grandiozne ceremonije ulazi Voja Koštunica i ljudi se dižu na noge i skandiraju „Vojo, Srbine!“. Ne „Vojo, demokrato“. Ja sam tad shvatila da taj najgrađanskiji Sava centar, da ja s njim ne delim nikakvu vrednost.

S: Molim da se konstatuje da sam ja bila među onima koji su ostali da sede.

* Zanimljivo je, jer smo sad došli do toga „Aco, Srbine“… kao neka matrica koja se ponavlja…

M: Ja sam mislila da ja sa tim ljudima delim neke demokratske ideje, dok su u stvari ljudi oko nas samo tražili novog Srbina koji će nas voditi. Tada sam shvatila koliki je jaz između te ujedinjene opozicije.

S: Ja sam pripadala onima koji su znali da je taj jaz veliki. I definitivno mislim da mi nismo napravili dobar izbor za predsednika, ali bejasmo u manjini. Šta da se radi?!

* Da se vratimo na to da ste pominjali da smo mi zaljubljiv narod, i da nije ni toliko prošlo od tih događa a da smo došli ponovo u manje-više istu situaciju…

S: Nismo još, na svu sreću.

M: Misliš da nismo?

S: Nismo, nismo. Ovde ima jako mnogo manipulacije. Da je to autentično, ne bi oni na svaku konvenciju morali da voze autobuse iz cele Srbije. Iz komšiluka bi se nakupilo dovoljno ljudi koji bi vikali: „Aco, Srbine“. Dok god se mi prevozimo autobusima i delimo sendviče, situacija je podnošljiva. Verujte mi na reč!

* Milin film nas vraća na to koliko su neke stvari zaista daleko od 90-ih. Vidimo hiperinflaciju, prazne supermarkete…

S: Nema prvo rata i ovde još uvek neki sistem postoji. Ima struje, ima nešto da se kupi…

M: Na tom nivou da.

S: Može biti gore.

* To i kažete u filmu vezano za komunistički period. Da niste znali da može biti i gore. Kako ste se ’90-ih odnosili prema tom prethodnom periodu?

S: Počela sam da ga branim od onih koji su profitirali u tom periodu. Zato što smo mi uvek u hiperbolama. Mi nikada nismo u realnosti. Taj režim je bio poguban po generaciju naših roditelja, koji su stradali, kao i u svakoj revoluciji. Ja sam druga generacija, rođena u revoluciji. Kad smo mi stasali, to je bio jedan uređen režim, i u tom režimu ste, ako niste imali želju da se bavite politikom i da menjate svet, mogli da vodite potpuno normalan život. Ja sam u toj zemlji kao inženjer mogla da bude tehnički direktor u bilo kojoj državnoj fabrici, nisam mogla da budem generalni direktor. To je bio lični izbor. Život je bio normalan. Imali smo pasoše, mogli smo da putujemo. Mogli smo da se bavimo svojim poslom. To je ono što sad nedostaje. Postojao je sistem, koji nije bio demokratski, ali nije bio ni tako tvrd. Mi sad nemamo nikakav sistem. Imamo haos. I to vašu generaciju kolje, a vi to uopšte ne shvatate.

M: Baš ti hvala!

S: Zato što ti možeš da urediš svoj život u jasnom sistemu, ali ne možeš u haosu. A vi svi verujete da svako od vas može da živi svoj život. Ne možete.

* Je l’ to vaš utisak iz razgovora s Milom u filmu?

S: Apsolutno. To je moj utisak iz razgovora i sa njom i sa drugom ćerkom i njihovim društvom. Da oni ne shvataju da će se jednog jutra probuditi i da neće znati gde su, jer je haos pokupio sve. I gledaće okolo gde su im životi. Moraju mnogo ozbiljnije da se angažuju.

* U filmu kažete da ste nakon ’68. shvatili da profesori moraju uvek da stanu uz svoje studente. Je l’ može danas Univerzitet da bude izvor pobune kao ’90-ih?

S: Nažalost, ne. Univerzitet je to prestao da bude krajem ’90-ih i on se nikada od toga nije oporavio. To je sad mnogo više pitanje profesora nego studenata. Nas su ’98. kada je donošen zakon o Univerzitetu, studenti pozvali i nedvosmisleno nam rekli: „Ovo se tiče vas, a ne nas.“ Mi ćemo vas podržati ako odete u proteste, ali mi nećemo za vas da vodimo protest. Oni ga, naravno, nisu vodili, a mi nismo imali hrabrosti da se suprotstavimo. I sad imate sličnu situaciju. Vi u Srbiji imate studente koji žive te vaše živote ne razumevajući šta im se dešava, i profesore koji su nažalost u nekoj intelektualnoj racionalizaciji „zašto je dobro da oni ne budu aktivni“. I zašto je dobro da oni puste da se unutar njihovih profesija dešavaju neke nedopustive stvari na koje oni ne reaguju. Počeću od svoje kuće – Elektrotehnički fakultet. Vi mirno gledate šta se dešava u Telekomu i EPS-u. Ili na Arhitektonskom fakultetu mirno gledate od Beograda na vodi do fontane na Slaviji. I tako redom. Krenite po fakultetima i videćete da niko zapravo ne misli da u ime struke treba da se suprotstavi. A studenti čekaju da ih neko pozove. Na kraju krajeva, i kad su studenti, a uglavnom su bili studenti, izašli posle predsedničkih izbora, podržali su ih građani, a ne profesori.

* Šta ti misliš, Mila? Zašto mlađe generacije danas ne šetaju?

M: Za moju generaciju znam. Mi smo šetali, doživeli 5. oktobar, doživeli sva razočaranja sa 6. oktobrom i prvih 14 godina posle. Ja stvarno ne znam šta bi mene danas izvuklo na ulicu. Izvukla me je energija ljudi Ne da(vi)mo Beograd. Mislim da smo mi gorko razočarana generacija. Ovi mlađi od nas imaju tu prednost jer ne nose taj teret neuspeha koji ja lično osećam, ali imaju i manu jer mislim da njima ništa nije jasno. Oni misle da smo mi ispali budale jer smo šetali, ili da smo bili plaćeni od stranih službi, ili je taj Milošević za njih bio neki heroj koji je u stvari Zapadu rekao „ne“. Odjedanput ništa nije na svom mestu. Zato imam još veće pohvale spram tih mladih ljudi koji su nešto pokrenuli jer to dolazi iz komunikacije sa nekim spoljnim svetom. Teško da su mogli u Srbiji time da se inspirišu. Nisam sigurna da je u pitanju nedostatak hrabrosti. Mislim da je kod moje generacije čista razočaranost.

S: Smem ja da se suprotstavim? Ja mislim da je to samo izgovor. Ako je neko razočaran onim što je uradio neko stariji od njega, šta je normalni postupak… Vi niste postigli ništa jer ste bili klinci. Vi ste šetali. Mi smo zabrljali. Bilo bi normalno da nas odgurnete i da kažete: „Mi ćemo to da popravimo.“

M: Mene je ovo razočaralo na nivou ljudske prirode. Ja više ne verujem da je moguće osvojiti vlast a ne biti korumpiran. Meni se vera u čoveka kao jednu političku životinju urušila, a ne vera u političku borbu. Problem ide mnogo dublje od toga. Nije tako lako…

S: Ja ne kažem da je lako…

M: Mislim da si ubola u suštinsku razliku koja se oseća i u filmu. Optimizam ili pesimizam. Možemo da debatujemo do sutra. To su dva potpuno različita pogleda na stvari.

* Postoji taj potpuno različit pogled na stvari u pitanju – otići ili ostati. Rečenica „Ja pripadam ljudima koji smatraju da u ovoj zemlji treba ostati po svaku cenu“. Šta to znači?

S: To su nas pitali i u Americi kada su nam nudili zelenu kartu a mi odbili da je uzmemo, pa smo im objašnjavali da mi imamo svoju zemlju. Ja tako mislim. Ja mislim da mi ovu zemlju možemo popraviti. A onda ti sastanci, rastanci… toliko su teški da treba čovek toga da se poštedi.

* A ti, Mila?

M: Ja nisam donela odgovor na to pitanje. Stalno idem i stalno se vraćam. Nisam uspela ni da definitivno prelomim da ja ovde ne mogu da živim iako mi je sve kraći fitilj. A opet, kad odem… Ne mislim da moja generacija živi bolje na Zapadu nego ovde. Dapače, mislim da ovde i dalje postoje neki ostaci srednje klase, zahvaljujući socijalnoj državi čiji tragovi i dalje postoje. Na Zapadu toga više nema. Nije da ja mislim da napolju cvetaju ruže i da će mi biti bolji život tamo, ja samo nemam živaca za ovo što je politička močvara u kojoj mi živimo. Moji motivi nisu ekonomske nego političke prirode. Nemam živaca da gledam kako se nešto do čega mi je stvarno stalo razgrabljuje.

* Film govori upravo o tome na koji način politika kroji naše živote. Bukvalno od tog stana koji je podeljen jer je neko pokucao na vrata, do trenutka da li ćete dobiti otkaz… Je l’ to usud Srbije?

M: Ja sam stalno imala osećaj da je te neke ljude koji su rođeni u Oklahomi to zaobišlo. Jedan period života sam im zavidela na tome. Onda sam ušla u fazu života da smo u Srbiji bliži nekoj suštini života, sa svim tim što smo prošli, nego neko ko živi u svom mehuriću. A danas počinjem da shvatam da su oni samo prividno sve to izbegli. To što su neki ljudi mojih godina proživeli ceo svoj život u nekoj Francuskoj verujući da se rat nikad više ne može desiti, to je užasno opasno. Nisu oni ni na koji način ušuškani. A taj osećaj zapravo je opasniji od svega onoga što mi živimo.

* Zanimljiva je ta tvoja opsesija Jugoslavijom…

M: Ja nisam opsednuta Jugoslavijom, ja samo pričam priče iz zemlje iz koje dolazim. S druge strane, jeste opsednutost nečim drugim. Imam taj strašni arhivarski poriv u sebi. I „Cinema Komunisto“ je film koji je počeo tako što sam ja gledala kako u đubre ispred Avala filma bacaju kostime i pomislila – da li je to moguće. Ja sam stalni svedok nekog bacanja u đubre. Mene to izluđuje. Ako postoji neka opsesivnost, to je da se zabeleže stvari koje mi tako nemilosrdno kao društvo brišemo.

* Je l’ zato danas važno pričati o 90-im, jer se sad intenzivno briše taj period kao što su se ranije brisali neki drugi?

M: Jeste. Devedesete se materijalno brišu i to je problem koji sam imala prilikom rada na ovom filmu. Jer, ako želiš da ispričaš priču o nepristajanju za vreme Miloševića, teško da ćeš naći snimke o tome. Ja sam tražila studentske proteste ’92. i postoje dve kaste na RTS-u koje nisu njihove, ali su u nekom trenutku tamo donete. Bogu hvala da su bar sačuvane. Postoje VHS-ovi u nekoliko podruma ljudi koji su to sačuvali. I postoji sirov materijal u Beču na austrijskoj televiziji koji košta boga oca. Ako kreneš tragom te priče, ta slika nestaje. Zato što su tada tu sliku snimale samo opozicione televizije, a u njih je policija redovno upadala i odnosila materijale. Ili su one kasnije privatizovane ili su kao TV Politika stavljene pod katanac. Ta slika je nestala. Ja se u stvari toga najviše plašim. U Beogradu postoji četiri-pet osoba koje u svom podrumu čuvaju tu arhivu.

* Srbijanka u filmu kaže da se za vreme komunizma istorija „čuvala po kućama“. Je l’ tako i sada?

S: Tačno. Jer mi zaista ne želimo da imamo narativ o samima sebi. Nego idemo iz jedne u drugu krajnost. Imali smo četnike kao izdajnike, pa smo ih izjednačili, pa smo ih rehabilitovali, pa se nikad nismo dogovorili. Jesu li oni bili zločinci? Jesu, počinili su ogromne zločine. Jesu li bili antifašisti? Jesu. Ali pošto u našem narativu vi ne možete biti i antifašista i zločinac, onda mi ne možemo to da ispričamo.

M: U ovoj zemlji je istoriografija neuspela. Nije uspela da obavi svoj posao i da stvori istorijski narativ ove zemlje. Ja mislim da dokumentarni film to sad pokušava da uradi našim jezikom, našim metodom. Intimna sećanja, intimne priče. Zvanična istoriografija je pod šakom politike i zato taj svoj posao nije uspela da uradi.