Pokušali smo da kažemo postoji izlaz: Kristof Frik, reditelj predstave „Palmasola-zatvorsko selo”

Prethodno, na ulazu su pečatirani a zatim, uslovno rečeno, sprovedeni do prostora gde će biti izveden komad u kome pored profesionalnih glumaca igraju i bivši zatvorenici.

Ovaj nekovencionalni izbor prostora je u saglasju sa zatvorom Palmasola u Santa Kruzu de la Sijeri koji godinama zauzima vodeće mesto na ozloglašenoj listi „najokrutnijih zatvora“ na svetu.

U Palmasoli država ne obezbeđuje ćelije, već zatvorenici moraju da iznajme, kupe ili izgrade svoj smeštaj, a ponekad čak i da se bore za njega.

Raspon se kreće od prenatrpanih masovnih kampova do komfornih odaja sa poslugom za imućne ljude i vođe kriminalnih bandi.

Od ukupnog broja zatvorenika, a to je oko 6.000, njih 25 odsto je zvanično imalo suđenja, dok se svi ostali nalaze se u svojevrsnom preventivnom pritvoru.

Ipak, zatvor nije prostor bez zakona, već se primenjuju drugačija pravila i zakoni nego u, uslovno rečeno, „normalnom svetu“ izvan njega.

O tome, kao i o načinu na koji je ušao u ovaj zatvor i tamo proveo vreme, za Danas govori reditelj Kristof Frik, a o nekim drugim pitanjima glumac i bivši zatvorenik Palmasole Jorge Antonio Arias Cortez, za prijatelje Horhe.

Zašto komad o zatvoru, šta vas je na to podstaklo?

– Još kao student sam napustio obrazovanje i odlučio sam na neki način da pobegnem u Južnu Ameriku. Spakovao sam stvari, otišao i tamo proveo neko vreme. Međutim, kad sam ostao bez novca počeo sam da radim neke stvari koje su bile na granici ilegalnog, odnosno poluilegalne. Shvatio sam zapravo da ću morati nekako da zarađujem novac, tad sam i otvorio račun tamo i posle nekog vremena, kad sam već odrastao, shvatio sam, pored toga što imam taj račun otvoren, da sam uvek želeo da se vratim tamo, kao da to nešto tamo nije bilo dovršeno. U jednom trenutku me je direktor Gete centra u Santa Kruzu, koji je video moj rad u Nemačkoj, pozvao i pitao da li bi nešto radio u Boliviji. Pomislio sam: „To je taj trenutak. Ako sad ne odem, neću nikad.“ Pozvao sam i mog kolegu Nikoa da ide sa mnom. On je glumac, pola Nemac pola Španac, odrastao je na Tenerifima, govori španski, što je jako zgodno ako idemo da radimo nešto u Boliviji.

Možda baš to što ste se bavili poluilegalnim stvarima govori da imate nerv da se kroz stvaralaštvo bavite nečim što je povezano sa kršenjem zakona, sa zatvorom?

– Isprva sam u Boliviju otišao sa idejom da radim predstavu o ekologiji i, kako su sve produkcije koje radim zasnovane na istraživanju, želeo sam da uradimo jednu turističku turu u Santa Kruzu. Naš dramaturg, koji je nažalost preminuo pre par nedelja, nas je vodio kroz centar Santa Kruza i sve vreme dok smo razgovarali sa ljudima nailazili bismo na nešto što je podsećalo na Palmasolu, neko bi rekao: „Ti ljudi, oni su iz Palmasole“, non stop se to dešavalo. U jednom trenutku sam pitao šta je Palmasola, hoću da radim predstavu o tome, međutim, prvi problem na koji sam naišao je kako da radim predstavu o Palmasoli kada sam ja belac iz Evrope. Ali kako sam od malena bio jednom nogom u poluilegalnim poslovima, pomislio sam – možda će to moći da bude veza zbog koje ću moći da radim ovaj komad a takođe sam smatrao da je važno da uđemo u taj zatvor, da vidimo šta se dešava.

Kako ste ušli u Palmasolu i šta ste videli  tamo?

– Kad sam odlučio da uđem u zatvor zapravo sam shvatio da mi je potrebna neka vrsta sertifikata, da kupim recimo avionsku kartu da bi me uopšte pustili da odem tamo. Međutim, ljudi iz Bolivije su mi rekli: „Kakav sertfikat, dođi, mi ćemo da te uvedemo“. Poverovao sam im iako ih nisam poznavao baš tako dobro ali su meni zaista organizovali posetu i to su uradili tako što su mi pokazali imena nekoliko zatvorenika koji su bili iz Evrope. Bilo je tu zatvorenika iz Holandije i drugih zemalja, ja sam slučajno izabrao Italijana koji se zove Klaudio. Ulaz u Palmasolu je organizovan kao da mi zapravo idemo kod njega u posetu.

Klaudio o tome uopšte nije znao, niti nas je poznavao, međutim, situacija u Palmasoli je organizovana tako da postoji 120 policijaca koji nadgledaju 5.600 zatvorenika. Pritom oni rade u smeni od 24 sata što znači da u jednom trenutku tu ima 60 policajaca. Kontrola je jako rigorozna i postoji nešto što se zove disciplina što je policija unutar samog zatvora, koja nadgleda, kontroliše i zapravo maltretira zatvorenike. Kada smo došli tamo, pozvali su Klaudija, na njegovom licu se videlo da nas ne poznaje, međutim, prva stvar koju nas je pitao bila je: „Odakle ste?“ Kad sam mu rekao da sam iz Švajcarske kazao je: „Okej, onda možemo da razovaramo na nemačkom“. Seli smo sa strane i odmah je rekao da može da mi kaže sve jer niko neće znati za to i Niko, koga sam pomenuo, u predstavi igra njega, Klaudija.

Pročitala sam da je Palmasola zatvor u kome vlada veliko nasilje. Šta vas je tamo najviše uznemirilo i kako je izgledalo praviti pozorišne radionice u takvom okruženju?

– Naravno, saznali smo mnogo različitih stvari koje su se zbivale u Palmasoli. Bili smo tamo 14 dana i pravili radionice sa zatvorenicima, međutim, ono što nas je oduševilo je energija koju su imali kada smo razgovarali sa njima. Naročito kod žena koje su bile veoma otvorene da govore o svojim iskustvima. Htele su to da podele sa nama, i onda smo kroz te priče na njihovim radionicama saznavali šta se sve dešava u zatvoru. Naravno, tu ima užasnih stvari jer su tu ubijali ljude i to je ono što je najgore, međutim, ono što je na mene najviše ostavilo utisak je što u zatvoru postoje mali zatvori u koje zatvaraju ljude koje žele dodatno da kazne.

I ti zatvori u zatvorima su zapravo konstruisani za nekih 10 do 12 osoba ali tu često bude i 70 do 90 ljudi. To su mali zatvoreni prostori koji imaju mali metalni krov. Unutra bude i po 40 stepeni kada je toplo vreme. Kada prolazite vidite neke rupe kroz koje ljudi provlače ruke pošto čuju da neko dolazi, približavaju se tim rupama kroz koje možete samo da im vidite oči ili deo lica i sve vreme vam govore kako su im ugrožena prava. Ja sam iskoristio pametnu taktiku, pravio sam se „gringo tonto“, zapravo glupi stranac, jer mi nismo imali ni dozvolu da dođemo tu ali sam ja sve vreme izigravao budalu, pa kao malo zađem da vidim ovde, da vidim onde, i tako smo zapravo otkrili delove koje niko nije hteo da nam pokaže.

Šta je vama kao autoru posle saznanja o nasilju koje tamo trpe zatvorenici, posle radionica i istraživanja bilo važno da pokažete ovom predstavom?

– Naravno da smo čuli za razne slučajeve nasilja koji su se dešavali u ovom zatvoru ali, dok smo radili ovu predstavu, zanimalo nas je kako ljudi u takvim situacijama mogu da zadrže svoje dostojanstvo i kako uopšte mogu da nastave život kada izađu iz zatvora a da idu podignute glave, da mogu da se izbore sa svim što su preživeli i da nastave da žive normalno što je jako teško jer je nasilje zapravo postalo deo njihove svakodnevice.

Ono što je posebno zabrinjavajuće je to što u tom zatvoru postoji 5.600 zatvorenika među kojima ima mnogo njih koji tu ostaju, koji tu imaju svoje kuće, koji tu zapravo žive i koji ne žele da izađu odatle jer za neke od njih je to sve što znaju. Ovom predstavom smo pokušali da kažemo da postoji neka nada i izlaz iz svega toga a ne da pravimo pornografiju od siromaštva i nasilja koje se tamo zbiva.

Ovaj komad se igra u site specific uslovima, ispričajte nam nešto o tome, o strukturi publike, rekacijama i da li se nešto promenilo u odnosu na to šta je zapravo zatvorsko selo Palmasola?

– Od početka nam je bila ideja da predstavu ne izvodimo u standardnim pozorišnim uslovima nego da to bude u nekom atipičnom okruženju, na otvorenom ili u nekim magacinima i slično. Kad smo imali premijeru u Boliviji desila se neka vrsta eksplozije jer svi znaju za Palmasolu, svi pričaju o tome, novinari čak idu tamo da rade reportaže ali su one uglavnom kratke – „Bili smo tamo, videli smo to, i ćao“, bez nekog udubljivanja.

Mi smo ipak tamo bili dosta dugo vremenski, razgovarali sa toliko ljudi i podigli smo taj istraživački deo na viši nivo. S druge strane, u naš tim su uključeni ljudi kao recimo Mario koji je sociolog, koji je radio u zatvoru sa maloletnim zatvorenicima ali tu je bio i Omar koji takođe ima iskustva sa maloletnim delikventima.

Kad je publika u pitanju – dolaze najrazličitiji ljudi. S jedne strane imamo ljude iz kulture koji dođu da vide novi pozorišni komad, s druge strane imamo bivše zatvorenike koji dolaze da vide ovaj komad sa svojim prijateljima. Nekoliko puta su dolazili policajci iz Palmasole koji su prilazili Horehu i drugim glumcima da ih pitaju u kom si ti delu Palmasole bio jer sam ja nadgledao taj i taj deo.

Imali smo u publici čak i ljude koji pripadaju toj specijalnoj vrsti unutrašnje kontrole Palmasole, dakle te policije koja postoji unutar zatvora koji su kao špijuni dolazili da vide o čemu smo mi pravili predstavu. Međutim, nama je važno da postoji ta mešavina publike. Jer, s jedne strane, ljudi iz kulture dođu, pogledaju vašu predstavu, odu kući i kažu: „Hvala, baš je divno, važna tema, o njoj mora da se priča“, ali zapravo oni ljudi koji imaju to iskustvo su ti koji čine da naša igranja budu zanimljivija.